Problemi u mlečnom govedarstvu su pokazatelj ozbiljnog nedostatka koordinisane i predvidive nacionalne agrarne strategije
Izazovi sa kojima se suočava poljoprivreda u Republici Srbiji su višeslojni i višegodišnji, a rezultat su i objektivnih okolnosti (klimatski rizici, globalni tržišni poremećaji), a mnogo više manjkavosti nacionalne politike i zanemarivanja ovog sektora u strategijama dugoročnog privrednog i društvenog razvoja zemlje, dakle okolnosti koje se očitavaju kroz: dugoročnu nestabilnost cena primarnih proizvoda, rast troškova inputa, demografsko pražnjenje ruralnih područja i nedovoljnu investicionu dinamiku u preradi i finalizaciji proizvoda.
U uslovima kada ne postoji dugoročna i predvidiva agrarna politika, proizvođači preuzimaju disproporcionalno visok rizik, što dovodi do smanjenja investicione sigurnosti i pada proizvodnje u pojedinim sektorima, a mlečno govedarstvo je, verovatno, ponajbolji lakmus papir za određivanje težine tog problema, čemu i svedočimo ovih dana.
Mlečno govedarstvo je jedan od najosetljivijih sektora stočarske proizvodnje, jer zahteva: kontinuiranu proizvodnju bez sezonskih prekida, visoka ulaganja, stabilno tržište otkupa i predvidiv sistem premija i podsticaja. Problemi koji se u ovom sektoru javljaju najčešće su: niska otkupna cena mleka u odnosu na troškove proizvodnje i nestabilnost tržišta, usled uvoza i poremećaja u regionalnoj trgovini, što sada, posebno, pokazuje svoje neprijatno lice prema domaćim proizvođačima mleka, a, inače, i drugih poljoprivrednih proizvoda. Poljoprivredna politika je, po svojoj prirodi, sistemska i nacionalna, a instrumenti, kojima se može intervenisati, poput premija za mleko, podsticaja po grlu, carinske i trgovinske politike, kontrole uvoza, regulatornog okvira i drugih, nalaze se u nadležnosti države. Lokalne samouprave mogu imati dopunsku ulogu kroz: dodatne subvencije, regres za veštačko osemenjavanje, pomoć u investicijama manjih proizvođača i infrastrukturnu podršku (putevi, voda, energija), ali, bez jasne nacionalne strategije, ne mogu trajno stabilizovati sektor.
U stručnom pristupu problemu, kakvom se, u ovom slučaju, teži, trebalo bi izbegavati vrednosne kvalifikacije, ali je sasvim legitimno, u kontekstu dirigovanog pozivanja pobunjenih poljoprivrednika, na razgovor “kad god” požele, što je već dovoljno neozbiljno, upitati se da li su lokalne mere, koje su, valjda, spremne, ako se, već, o njima može govoriti u bilo koje doba dana ili noći, deo koordinisanog sistema agrarne politike, da li su vremenski ograničene i ad hoc i da li rešavaju uzrok problema ili samo ublažavaju posledice. Kakve god bile, jasno je da održivo rešenje mora da uključuje: dugoročnu cenovnu stabilnost, unapređenje konkurentnosti, jačanje zadrugarstva i pregovaračke pozicije proizvođača, investicije u preradu i finalne proizvode i bolju organizaciju tržišta. Svaka mera koja se tako ne struktuira samo je kratkoročna intervencija, bez sistemske koordinacije i nosi rizik da bude percipirana kao pokušaj da se ućutka ono dete koje bi da kaže da je “car go”, čak i kada bi da ponudi ideju da se skroji odelo po meri, ne samo jednog dela, već celog društva.
Poljoprivreda, a posebno mlečno govedarstvo, predstavlja ogledalo dugoročne razvojne politike jedne zemlje. Ukoliko se sistem oslanja na kratkoročne intervencije umesto na jasno definisanu i dosledno sprovođenu strategiju, rizik ne snose samo proizvođači, već i prehrambena sigurnost i stabilnost društva, njegov identitet i opstajanje, bez preterivanja. Stoga je pitanje uređenja ovog sektora manje pitanje trenutne tržišne dinamike, a mnogo više pitanje strateške odgovornosti i institucionalne zrelosti. Ozbiljan test je, prema tome, opet, pred agrarnom politikom, samo što više ne bi smelo da bude odlaganja i novih rokova. Od načina na koji će ga položiti zavisi stabilnost ne samo jednog sektora, već i ruralnog prostora u celini, što su posebno važni i vredni rezultati koji traju mnogo duže od jedne tržišne krize ili jednog mandata, navodi Prof. dr Olivera Nikolić.
