ANALIZA: Blagoje kod Džonija na razgovoru – parizer kao odgovor na sva pitanja

Sreda, za mnoge ljude uvek je bila najteži dan u radnoj nedelji, jer imate utisak da je odavno počela, ali da neće skoro da se završi. Međutim, postoji čovek u ovom gradu koji takvih briga i problema nema. Njegov svaki dan je pun entuzijazma i poleta da od Kragujevca napravi moderan, evropski grad. Pogodili ste, u pitanju je naš gradonačelnik – naš Džoni.

Džoni je baš ove srede odlučio da svoje dragoceno vreme posveti svojim dragim sugrađanima, koji su mu svojim glasovima ukazali poverenje da vodi ovaj grad. S obzirom da je za ovaj događaj danima vladalo veliko interesovanje, žargonski tražila se karta više, vaš Blagoje odeven u prsluk jednog JKP-a i kesom sa jeftinim namirnicama, stigao je u kabinet gradonačelnika i obavio vrlo konstruktivan razgovor sa njim.

Odmah na ulazu sačekalo me Šoferče, koje je bilo zaduženo za koordinacju ovog preformansa. Sa vrata se ustremio ka mom prsluku, jer je izričito po svim Viber i ostalim grupama danima pisano da  radnici bilo kog JKP-a u Kragujevcu ne dolaze na stranačka okupljanja tako odeveni, pa ni na spontani razgovor sa gradonačelnikom. Kako bih ga oraspoložio, iz kese sam izvukao jednu čokoladu, kupljenu po super ceni i objasnio mu da sam od skoro u prsluku i pokazao Nokiju 3310, koja ne podržava nijednu platformu osim SMS-a. Zbunjeno Šoferče, gledajući u čokoladu, čak mi nije dalo ni papir sa pitanjima, koja moram da postavim našem gradonačelniku.

Odmah po ulasku u kabinet, primetio sam da je Džoni prilično izmrcvaren, jer koliko god se trudio da čini dobro za ovaj grad, ipak je bila sreda. Tišinu u kabinetu stalno je prekidao glas koordinatora ispred kabineta, jer se u tom trenutku veliki broj Kragujevčana, spontano i po spisku, okupio i počeo da prima instrukcije kako da ovaj velelepni preformans učini što prirodnijim.

“Mnogo je teško svakodnevno boriti se za ovaj grad, ne znam koliko ću još moći ovako”, reče Džoni, “ Idem, renoviram trgove, asfaltiram ulice, renoviram fasade, a narod je opet nezadovoljan.”

Da li je ova rečenica našeg gradonačelnika predviđena scenariom, nisam uspeo da saznam, nisam dobio instrukcije, ali sam ga obodrio da samo nastavi kao i do sada, jer je na prethodnim izborima pokupio “slavu” svoje stranke, a da će na narednim lokalnim izborima, rezulat biti isključivo njegova zasluga. Kako sam mu ovom konstatacijom popravio raspoloženje i rekao mu ono što želi da čuje, mogao sam da krenem sa pitanjima, jer zbog toga sam i došao.

“Gospodine gradonačelniče, hvala Vam što ste me primili i ukazali “čast” da Vam postavim nekoliko pitanja”, rekoh vrlo zvanično, a Džoni polusanjivog pogleda klimnu glavom i upita me: “Šta imaš u toj kesi? Gladan sam kao Šešelj!”

“Malo parizera, hleba i majoneza”, odgovorih. i dok sam spremao prvo pitanje koje sam želeo da postavim, Džoni me je preduhitrio: “ Molim te mi daj da napravim sendvič, Baja Bajagić mi ne da ništa da jedem, da bih izgledao što umornije, da se vidi kao da nešto radim:”

“Gradonačelniče, šta se dešava sa Tržnicom? Kada će biti gotovi radovi?”

A Džoni zaokupljen pravljenjem sendviča, gotovo da nije ni čuo moje pitanje, već je samo prokomentarisao: “Svaka čast predsedniku, izabrao je baš kvalitetan parizer, prosto se topi u ustima.”

Ok, pomislih, fali mu kiseonika u mozgu, ako ga zaista njegovi stranački nadređeni izgladnjuju, da bi izgledao što izmučenije, kao da radi 20 sati dnevno. Pustiću ga da završi, možda mi još neko pitanje padne na pamet…

U tom trenutku, u kabinet ulazi Brbule, desna ruka Džonijeva.

“Brbule, ovaj gospodin mi je dao predlog da od sutra svim radnicima na Tržnici dajemo ovaj parizer kao obrok”, mljackajući reče gradonačelnik, “ Posle ovakvih sendviča, pijaca će biti gotova za manje od 6 meseci.”

“U pravu ste šefe”, reče Brbule i otpozdravi mi blagim klimanjem glave, “ Šteta što predsednik nije ranije spustio cenu, mogli smo da je damo i radnicima koji rade na Trgu Radomira Putnika, da su to jeli, Trg bi bio gotov još pre početka radova!”

“Kad prođe svečano otvaranje, i nastavimo sa radovima, svakog dana im nosite po nekoliko kilograma”, zaključi pobedonosno Džoni, “Evo Šoferče i ti se organizujete, pa nosite na smenu.”

“Gospodine gradonačelniče, kada ćete asfaltirati moju ulicu, iako u njoj ne živi nijedan istaknuti član kragujevačkog SNS-a?”

U predvorju kabineta, dok čekam Džonijev odgovor, čujem žustru raspravu Brbuleta i Šoferčeta ko kada ide po parizer, a oduševljeni “Kragujevčani sa spiska” čekajući svoj red kod gradonačelnika, pomisli su da je parizer za njih i gromkim aplauzom pozdravljaju dvojicu Džonijevih saboraca.

“Meni stavite i kečap”, reče neko, “Predsednik onomad stavio i pavlaku na sniženje, može i to u sendvič, da ne bude suv”, konstatova neko drugi, ”Meni može isto ono ko kad smo išli u Beograd, po onu kišu“, zaključi treći.

Kada je Džoni konačno hteo da me udostoji odgovora, zazvonio mu je telefon. Nisam morao mnogo da razmišljam ko mu je sa druge strane žice….

„Dva kotlića iz Ramaće, prebacite u Kutlovo, a onaj iz Dulena vozite u Masloševo“, odsečno kao pravi gradonačelnik, Džoni izdaje direktive svojoj saradnici sa dva prezimena i bajkovitog imena, „Kako neće da dođe da peva? Malo joj je bilo što nam u Stragarima uzela onolike pare, sad hoće još?“

Vidim ja da je Džoni živnuo od sendviča, a po razgovoru bih rekao da se opet sprema neka seoska je**da za široke narodne mase, sa bogatim kulturno-umetničkim programom.

„ Dobri moj prijatelju“, obrati mi se gradonačelnik,“ Koliko sam ja uživao u Narodnoj banci, isto ništa nisam radio, ali sam primao pet puta veću platu!“ Moram priznati da me je dirnuo ovim iskrenim priznanjem. I stvarno sam se ponadao da će posle ovoga konačno odgovoriti na neko od mojih pitanja, međutim u tom trenutku se čekaonicom prolomio gromoglasni aplauz, koji je i mene i Džonija baš iznenadio.

„Živela Nata gradonačelnica“, gotovo horski su „Kragujevčani sa spiska“ pozdravili dolazak, kako kažu, budućeg gradonačelnika.

„Zar se nismo lepo dogovorili sa Bajom da to držimo u najstrožoj tajnosti“, ulazeći u kabinet bez kucanja, reče Nata, „Džoni, molim te reci Šoferčetu da obuzda ovaj narod ispred, malo mi je neprijatno. Ako to ne uradiš prokleću i tebe i njega!“

Srećom pa iz kese nisam izvadio i jeftini jogurt, koji sam poneo, inače bi Nata verovatno, kao u najslavnijim danima, potegla i polila zbunjenog gradonačelnika.

Kada se situacija malo primirila, a Nata gradonačelnica otišla na štand, nisam iskreno zapamtio gde tačno, razgovor sa Džonijem je konačno mogao da se nastavi.

„Gradonačelniče, koliko je novca Grad dobio od svih, do sada, realizovanih investicija, Data centra i sličnih“, upitah.

„Kragujevac je najuspešniji grad kada su u pitanju investicije“, konačno Džoni poče da odgovara na neko od pitanja, „ Do sada smo realizovali…. Izvini molim te, moram do toaleta“, skoči iz fotelje i uputi se ka mokrom čvoru.

Da li je do parizera ili priča o prosperitetu Kragujevca kod Džonija izaziva tako burne metaboličke reakcije, nisam baš mogao da razaznam. Uvidevši da moj razgovor za njim, kao i razgovor sa gotovo svakim političarem, kao krajnji produkt ima odlazak na mesto na koje se Džoni uputio, rešio sam da napustim kabinet i odem svojim putem.

Dok sam napuštao kabinet, oduševljena masa „Kraguejvčana“ je svog gradonačelnika pratila do same prostorije, gde mu je zdušnim aplauzima i kuraženjem pružala podršku u onome što radi, kao i uvek, za ove tri godine koliko je na vlasti.

 *Ovaj tekst je samo plod Blagojeve mašte i ne bi trebalo da ima mnogo veze sa realnošću. Ali s obzirom kakvi komedijaši vode naš lepi grad, nije isključeno da se ovako nešto zaista desilo, mada sumnjam da je bilo koji pošten Kragujevčanin mogao da prisustvuje ovom naprednjačkom performansu.

Autor: Blagoje Popović