Izložba radova Lojze Kalinseka i Irene Gajati Horvat biće otvarena u petak, 8. marta, u 20 časova u galeriji „Mostovi Balkana“.
Oba umetnika razrađuju koncept komunikacije, svaki na svoj jedinstven način. Sam koncept dualnosti naglašava intimnost prostora komunikacije između dvoje ljudi, suprotstavljenih pojmova. Vešto koristeći ovu igru svetlo-tamno, dobro-loše, oba autora nas uvode u svoje prikaze beskrajnog ciklusa života.
Irena Gajatri Horvat uvodi nas u prostore duboke šume, gde ona interveniše u komunikaciji sa drvećem, njihovim čuvarima … Ona nam predstavlja živi biom koji ima svoja sećanja, osećanja i korene. Pokreće veoma aktuelno pitanje uništavanja šuma i ljudskih korena u današnjem načinu upravljanja prirodom. Preispituje odnos čoveka prema svetosti šume, dovodeći nas do perioda staroslovenskih verovanja prožetim dubokom povezanošću sa drvećem, kroz grafičke panoe štampane na različitim materijalima. Preuređeni, kolažirani, kombinovani u instalaciju koegzistencije ljudskih figura i drveća. Irena Gajatri Horvat nas okreće slušanju, istražujući preplitanje u međuzavisnom odnosu opstanka samog života.
Pored vizuelne prezentacije, sastavni deo instalacije obuhvata auditorni koncept, koju je kreirao Simon Skalar. Kroz saradnjiu sa oba umetnika, i proučavanje najnovijih istraživanja komunikacije drveća, on je stvorio originalnu muziku šume.
Lojze Kalinšek se predstavlja ciklusom figuralnih kompozicija u koegzistenciji ili diskursu sa pozadinom – prostorom u vidu friza, u formalnom obliku linearnog prikaza slika, priča, odnosa, omjera, harmonije ili suprotnosti. Friz sam po sebi sugeriše gledaočevu percepciju niza slika, od početka do kraja, čemu se autor odupire namernim ili čak nasumičnim preuređivanjem, pošto opaža i „slika” višestruke odnose, dajući im značenje superiornosti ili podređenosti, ambivalentnost. U autorovom opredeljenju da svoja tumačenja mitoloških priča prikaže kroz sočivo sadašnjosti, u svoj njenoj složenosti, tragičnosti, epskosti, on takođe briše granice između atributa antičkih božanstva i svetovnosti i smešta ih u ovde i sada, postavljajući ih u odnos sa igračem, učiteljem, sportistom, pesnikom, konzervatorom, čuvarom, rvačem …
Uzvišene umetničke postavke manje-više statičnih figura u sugestivnom imaginarnom prostoru, fantastični pejzaži koje u isto vreme razmenjuju sa njima, nastavljaju se na drugom mestu sa drugim likovima u složenim formulama, prate jedni druge naizgled nesređeno, nasumično, objašnjavajući tako mnogostranost komunikacija koje autor predstavlja kao svoje viđenje pojava.
Kalinšek likovno-tehnički izbegava interpretaciju realističkog prikazivanja, uz pomoć monotipije i planarnih transfera prepušta se nasumičnom traganju za predstavama pojedinih figura, koje potom prekomponuje u nove sadržajne, kolorističke ili dizajnerske odnose. On ih upotpunjuje grafičkim intervencijama, dodaje im mitološke atribute, definiše ih prostornim ključevima i na kraju slaže u beskrajni haotičan friz, koji zahteva višestruko gledanje za dublje razumevanje, čak i u različitim pravcima ili skokovima.
U komunikaciji i dijalogu uz prezentaciju Irene Gajatri Horvat tako predstavlja svoj aspekt istog, zajedničkog globalnog problema opstanka savremenog društva, čiji smo deo od pamtiveka i tako će ostati do kraja postojanja.
