SPECIJAL 21. oktobar: Ponovo sam tu

- -
1

v3

Svake godine ista slika. Isto mesto. Isti spomenik pred našim očima. Spomenik kao jedan veliki svedok nekog davnog vremena. Jedne davne tragedije, koja i dalje obuzima naš grad. Koje se i dalje sećamo.

Sa jedne strane stoje ljudi koji su tu bili od samog početka. Od onog najkrvavijeg 21. Oni su tu i ove godine. Stariji za godinu, smežuranih lica, i u sve manjem i manjem broju. Počinje Veliki školski čas.

Uvek tužan prizor. Ali kako je onima koji se sećaju svega? Baš svega? Koji su bili tu i pre spomenika, i pre „Krvave bajke“, i pre Velikog školskog časa, i naravno mnogo pre nas. Oni ovaj dan proživljavaju mnogo drugačije. Oni se tada prisećaju svega. Čuju plač, dreku, pucnjeve, beživotna tela kako padaju na zemlju. Osećaju miris krvi. Sećaju se poslednjih reči žrtava kojima su spomenici podignuti svuda oko nas.

Oni koji su tu od samog početka, i koji svake godine u sebi bude tu tugu i očaj, ponovo osećaju i ono što su osećali dok su bili u redu za streljanje, sve dok ih neka viša sila nije spasila. Oni žive sa tim. Oni su navikli da žive sa tim. Ali jednostavno ne mogu da dozvole sebi da svake godine, na taj dan, ne budu u Šumaricama. Ma koliko bolelo. Tu svuda oko njih leže tela njihovih drugova, možda prvih ljubavi, roditelja. Tog dana oni su tu da sećanje na njih ožive. Do samog kraja. Svake godine. Isto vreme. Isto mesto.

Najgore je samo, posle tih četrdeset i pet minuta. Budite na njihovom mestu za čas. Odlazim sam, retko ko je ostao živ da me razume. Zadnjih večeri me čudni snovi proganjaju. Teško mi je. Knedla je u grlu konstantno. Stalno razmišljam o tome. U svakom trenutku mitraljez je uperen u mene. Da li će neko napokon ispaliti metak? Onda opet onaj trenutak. Shvatatam da sam živ. Moj najbolji drug leži pored mene u lokvi krvi. Hladan je. Prvo ne znam šta se dešava. Onda shvatam da sam upravo ja izvučen na lutriji sudbine, i da sam baš ja preživeo. Opet se javlja strah koji ne jenjava. Kako pobeći? I tako iz dana u dan. Ista slika. Otvaram oči, i gledam u nebo. Isti miris. Opet strah. I tako evo već punih sedamdeset i šest godina. Dokle će to da traje? Razmišljam, da li sam ja srećan, što sam živ? Ili je bolje da sam i ja tog dana završio? Da li je ovo cena što sam ostao pošteđen? Da li je to cena, da svake noći isto vidim kada zaklopim oči? Da li sada moj drug gleda na mene? I da li on stvarno može da gleda? Možda je ljut, možda je on mogao mnogo bolje da proživi ovaj život? Ja ne mogu da sudim. Čovek već ostari, ali ja moram da budem zdrav, iako nisam. Ja moram da skupim hrabrost i odem u Šumarice. Možda je ovo poslednji put. Iako jeste, ja moram sa njim da se pozdravim. I uvek se isto nadam. Jednog dana kada se sretnemo, biće srećan što me vidi. Neće biti ljut zato što sudbina njega nije izabrala. Ja verujem da je on uvek osećao koliko sam ja njega voleo. I opet, Šumarice. Snovi su mi se obistinili. Dok prolazim pored njegovog groba plačem. Uvek plačem. Samo nas je nekolicina ostala. Plašimo se da li će neko od nas doći i sledeće godine. Knedla je tu konstantno. Tako svake godine. Punih sedamdeset i četiri godina.

Autor: Marta Vasiljević

1 komentar

Odgovorite