Marko Vidojković o zombijima i kako ih probuditi

- -
0

Marko VidojkovicU prostorijama Studentskog kulturnog centra u Kragujevcu, u sredu je održana tribina pod nazivom „Buđenje zombija“, a glavni akter ove tribine bio je književnik Marko Vidojković. Pored uvaženog gosta iz Beograda, na tribini je govorio i Nikola Nešić, predsednik organizacije Nova snaga, koja je i organizovala ovu tribinu. Marko Vidojković nam je otkrio ko su zombiji i kako ih treba probuditi.

Šta je zapravo buđenje zombija, kako glasi naziv večerašnje tribine?

– Kada kažem zombi, tu pre svega mislim na mlade, na sve ljude starosti do 30 godina. Svi znamo da na mladima svet ostaje, a u Srbiji su mladi toliko apatični da podsećaju na zombije. Nije mi čudno što stariji ljudi podsećaju na zombije, obzirom šta su sve preživeli, ali mi je neverovatno da su mladi toliko letargični. Oni za takvo stanje nisu krivi, pa ne možes da ih krivis, ali mozeš da im pomogneš da se promene.

Kakvo je tvoje mišljenje o trenutnoj situaciji u Srbiji?

– Mi smo deo velike globalne bujice, i to na njenim marginama, a gde ona tačno vodi ne znam. Svaka bujica je opasna i u njoj možeš lako da se udaviš. Ratna privreda se zahuktala svuda na planeti, sukobi su stigli i do Istočne Evrope. Mi kao marginalni deo Evrope, ne smemo sebi da dajemo neku bitnu ulogu ili neki veliki značaj, jer više ne predstavljamo nikakav bitan faktor. Moramo da shvatimo da smo sebi najbitniji i da u ovom trenutku, kao neko koga nosi bujična masa, moramo da spašavamo živu glavu, jer nam preti nestanak. To se radi podizanjem svesti o nacionalnim ciljevima. Problem u tome je neuredjen sistem, vlasti koje se smenjuju a imaju jedan isti cilj, svoje lične interese. Građani moraju toga da budu svesni jer je situacija gotovo bezizlazna.

Više od jedne decenije se baviš pisanjem, prisutan si u javnom životu, da li i kod drugih javnih ličnosti postoji želja da pokušaju da probude mlade?

–  Naravno da postoji. Beogradski sindikat to neprestano radi, bilo kao grupa ili njeni članovi individualno. Nedavno smo Škabo, Mija David , smenjena direktora Kulturnog centara Beograd, i ja održali tribinu sa studentima FON-a. Mi stariji ćemo se uvek rado odazvati pozivu mladih da im prenesmo naše iskustvo, a oni su ti koji treba da ponude neku novu snagu, jer mladost  je ta koja nosi bunt i potencijalne promene.

Da li je autocenzura jedna od najvećih prepreka da se kod mladih ljudi probudi svest?

– Jedina poenta autocenzure je strah. To je i najveća prepreka ka bilo kom napretku u životu. Čovek ne sme da bude kukavica celog svog života, a pogotovu ne kad je mlad. Meni je fascinantno da je u vreme Slobodana Miloševića taj strah bio manji nego danas. Valjda je to zato što narod u to vreme nije imao ni mrvice, benzin si kupovao na ulici, plate su bile 3 marke, bombardovali su te, krali izbore…. Kad je neko toliko radikalan i opasan kako je to bio Milošević, stvori se kritična masa koja se oslobodi tog straha i udje u borbu. Ali kada ti, kao danas, stalno bacaju po neku mrvicu, kod tebe se javlja strah da ne ostaneš bez njih, tu nastaje autocenzura kojom se kao čekićem lupamo po sopstvenim glavama.

Kako ti gledaš na „društvenu amneziju“, pojavu koja je vrlo zastupljena u našem društvu?

– To je potpuno normalna pojava za 21. vek. U digitalizovanom društvu gde se vesti smenjuju neverovatnom brzinom, naravno da se brzo i zaborave. Ovde može da dođe do invazije vanzemaljaca to će biti zaboravljeno za 3 dana. Ljudi ovde ne mogu bez senzacionalizma kojim ih mediji svakog dana filuju, prepustili su se toj bujici koja je smrtonosna. Kada te bujica nosi, ti ne gledaš na drugu obalu, već tražiš prvo deblo za koje ćeš da se uhvatiš kako ne bi potonuo. Kratko pamćenje je svuda u svetu i ne treba se o tome razmišljati kao promenjivoj kategoriji. Ovo je katastrofalno vreme da budeš i mlad i živ, ali uvek može i gore. Mene je strah da se iza ovakve cenzure i gušenja medija ne krije samo patološka potreba vođe da pazi na to kako će da ispadne pred narodom, već da se tu krije temelj nekog novog sukoba.

Koliko si se ti promenio od vremena kada si izdao prvu knjigu do danas?

– Kada gledam slike iz tog doba, vidim koliko sam bio naivniji. Dozvolio sam sebi da me slava „proguta“. To je bilo vreme kada je većina ljudi radila, kada se lepo zarađivalo, delovalo je da postoji perspektiva za tvoj život, iako je Koštunica bio premijer. Perspektiva mog života u to vreme je bila da preterujem u konzumiranju svoje slave. Želeo sam da nadoknadim sve što mi je za vreme Slobodana Miloševića bilo uskraćeno. Mislim da sam u pravom trenutku uhvatio pravi talas i izvozao ga maksimalno, videćemo koji će me talasa naredni uhvatiti.

Koja je tvoja poruka mladim ljudima koji su u dilemi da li ostati ili otići iz ove zemlje?

–  Ako voliš svoju zemlju, svoj narod i ako želiš da radiš za nju onda moraš da ostaneš ovde. Onda moraš da budeš izuzetno aktivan, da praviš puno dece i puno sr.nja vlastima! A ako ne želiš da svoj život protraćiš na državu koja je radila sve da u njoj ne budeš, onda probaj da se istakneš u  nečemu što znaš da radiš negde daleko na nekom mirnom ostrvcetu daleko od svega ovoga. Mada, najbolje je da uradiš nešto dobro za svoju zemlju i tek onda odeš na to ostrvce.

Nema komentara

Odgovorite