Danas je Sveti Jovan Zlatousti

- -
0

Sveti Jovan Zlatousti, najveći helenski crkveni besednik, rodio se oko 354. godine (neki tvrde i devet godina ranije) u Antiohiji, koja je bila jedna od velikih centara Crkve, te tako i nazvana sirijska Atina. Jovanov otac Sekund bio je vojvoda u imperatorovoj vojsci, ali je nažalost vrlo mlad umro. Potpunu posvećenost u vaspitanju sina ispoljila je mati Antusa, koja je i do današnjeg dana ostala uzor materinskog vaspitanja u Crkvi.

O periodu rane mladosti pa do njegovog mladićkog doba ne zna se mnogo.
Već kao sedamnaestogodišnjak pohađao je školu kod znamenitog sofiste Livanija, ali ga neznabožačka filosofija ni izbliza nije zadovoljila. Po smrti svoje majke potpuno se posvetio asketskom životu pod duhovnim rukovodstvom antiohijskog episkopa Meletija i prezvitera Flavijana i Diodora, te se ubrzo zamonašio. Potom šest godina provodi u pustim mestima da bi 381. godine primio đakonski čin, a u međuvremenu do dobijanja prezviterskog dostojanstva u njemu se odvijala čitava borba savesti i vere, jer je imao nameru da ustukne pred rukopoloženjem uzvišenog sveštenog priziva. Presudan trenutak bilo je viđenje u kome su mu se javili sv. Petar i Jovan i prizvali ga u svešteno služenje. U tom periodu nastala je i njegova studija Šest knjiga o sveštenstvu.
Prezvitersko služenje u Antiohiji, koje je trajalo oko dvanaest godina, bilo je istovremeno najplodniji besednički period svetog Jovana. O snazi njegovih beseda blaženi Teodorit Kirski kaže: „I danas potocima svoga učenja ovlažava čitavu vaseljenu.” Narod je u „masama vrvio u crkvu” da čuje Zlatousta kako tumači Sveto pismo, potom je davao savete o istinama hrišćanskog života, iskorenjivao je poroke i sujeverja, a naglašavao veliku blagost i premudrost Božiju. Zlatoustove besede činile su ogroman utisak na prisutne, koji ne samo da nisu ostali ravnodušni nego su celim bićem bivali potreseni ne krijući plač, glasno ridanje i vapaje, pa i burna odobravanja i pljesak. Slava o njemu širila se nadaleko, tako da je blaženi Jeronim u svom delu „De viris illustribus” naglasio da Zlatousti rečima u jarkim bojama oslikava neophodnost, uzvišenost i nepokolebivost hrišćanskog pogleda na život – pogleda gde se najveće muke i patnje pretvaraju u korisnost, jer bude savestu dostizanju vrlinskog života.
Po smrti carigradskog arhiepiskopa Nektarija, 397. godine, na inicijativu cara Arkadija, svetog Jovana bez njegove saglasnosti i saglasnosti vernog naroda dovode na episkopski presto u stari Vizant. Šest godina je upravljao crkvom kao patrijarh s nesravnjenom revnošću i mudrošću. Po stupanju na vaseljensku katedru, sa episkopske katedre i crkvenog amvona oštro razobličava sve što se kosilo sa evanđelskim načelima. Nije pri tome štedeo nikoga, pa čak ni caricu Evdoksiju, koja ga je zbog sujetnosti poslala u izgnanstvo. Ali uporedo sa staranjem za moralnu čistotu u narodu, vodio je brigu o dobrotvornim ustanovama, a sam je osnovao dve bolnice u kojima se oko osam hiljada bolesnika lečilo o njegovom trošku. Oštro je razobličavao raskoš, gramzivost i sujetu na račun milostinje, dobročinstva i svetosti. Na saboru u Efesu (401. godine) nije pokazivao milost ni prema visokom sveštenstvu koje se polakomilo da mitom ostvari svoje niže ciljeve.
Ipak, posle dva izgnanstva od strane svojih protivnika, u periodu od tri godine, izmučen od fizičkih i duševnih stradanja, Zlatousti je posle drugog izgnanstva, 14. septembra 407. godine, došao do Komana u Jermeniji, gde je predao Gospodu svoju dušu rečima: „Slava Bogu za sve!”
Zlatousti je napisao dvanaest katiheza. Katiheze su pre svega obrazovno-vaspitne pouke usmerene i namenjene onima koji su već u svojim odlučnim namerama pristupali krštenju. Katiheze svetoga Jovana Zlatousta bavile su se poukama namenjenim onima koji su bili odlučni da se učvrste u poznanju vere posle krštenja, i takva katiheza nazivala se mistagoška. Katiheze su bila nepoznanica sve do 1957. godine kada su objavljene u Parizu. Otkrio ih je dve godine ranije Antoan Venger u rukopisu biblioteke atonskog manastira Stavronikita. Prosto neverovatno zvuči da se među 41 besedom nalazi i dvanaest katiheza, od kojih je osam pisano za oglašene, dok su ostale četiri mistagoške i po proceni spadaju u značajnije katiheze. Njihov prevod sreće se i na latinskom jeziku već u V veku i nijednog trenutka nije se sumnjalo u njihovu autentičnost. Prva od ovih katiheza prevedena je tek 1976. godine na ruski jezik, a sa ruskog je prevedena i na srpski. Drugo i značajnije je to što su ove Katiheze osnova za stvaranje i pisanje katiheza koje srećemo u potonjim vremenima.

Slične vesti

0

Nema komentara

Odgovorite