Badnjak – stub kuće i naroda

- -
0

badnjak (2)Danas je Badnji dan koji najavljuje najradosniji hrišćanski praznik, Božić – rođenje sina Božjeg Isusa Hrista.

Na Badnji dan se vraćaju sve pozajmljene stvari, ništa iz kuće se ne daje, a naročito ne vatra sa ognjišta. Čim svane, loži se vatra, žene u kući mese božićne kolače, torte i pripremaju trpezu za Božić, a muškarci još pre zore odlaze u šumu po badnjak.

Badnji dan je dobio ime po badnjaku koji se, prema drevnom običaju, sa prvim sutonom unosi u dom, uz poseban ritual.

Domaćin, sa muškim članovima porodice, uz pucnjavu pušaka i prangija, odlazi u šumu. Kada domaćin pronađe odgovarajuće drvo, stane ispred njega okrenut istoku. Najčešće se seče po jedno drvo, ali u nekim krajevima seče se onoliko stabala, koliko je muških glava u kući.

Badnjak  je najčešće mlado i pravo hrastovo ili cerovo drvo, koje se seče uz određene obredne radnje, u kojima se ponekad prepoznaje staroslovenski običaj obožavanja drveća, jer mu se obraćaju, kao ličnosti, upućuju mu pozdrave i prinose žrtve, žito, vino i med, a ponegde mu se mesi i obredni kolač. Pošto ga pospe žitom, pozdravi ga: „Dobro jutro i čestit ti Badnji dan“, prekrsti se, pomoli Bogu, pa poljubi drvo. Domaćin ćuteći zaseca drvo ukoso, sa istočne strane, jer je to preduslov uspešnog obreda. Badnjak se zaseca sa tri udarca sekirom, a ako je potrebno, lomi se i pazi se da padne na istočnu stranu, na zemlju, ili da se zadrži na ramenu, ali da se prilikom pada ne zaustavi na okolnom drveću. Panj se prekrije mahovinom ili suvim lišćem, pa ako iz njega na proleće izbiju mladice, smatra se da će biti sreće i napretka u toj godini. Postoji i običaj da se badnjak nikad ne dodiruje golim rukama, pa u tom slučaju onaj ko seče drvo prethodno navuče rukavice.

Prvi iver ne sme da padne na zemlju, već se uzima rukom i nosi kući, gde se stavlja kod posuda sa mlekom, da kajmak bude debeo kao iver, ili među košnice, da niko ne može da naudi pčelama, a u nekim krajevima iver se stavlja u vodu, koja postaje lekovita, pa je oboleli piju radi ozdravljenja.

Uveče, po završetku svih poslova, badnjak se unosi u kuću i stavlja u vatru, koja je gorela čitavog dana. U nekim krajevima ga obaviju ženskom košuljom, da bi se množili ženski jaganjci, a negde ga posipaju kukuruzom, da bi godina bila rodna.

Badnja noć je noć bdenja, pa je i ime je povezano sa glagolom ’’bdeti’’, zato što u noći kada badnjak gori, ne spava se, čeka se rođenje Hrista, a po narodnom verovanju počinje i nov vegetacioni period. Bez električne struje, prostorije su se osvetljavale svećama, koje su tako postale simboli novog života i nade.

Posle unošenja badnjaka, prostre se naramak slame po podu. Slama se obično unosi sa istim pozdravima i posipanjem žita kao kod unošenja badnjaka.Ona simbolizuje rađanje Hrista, na slami u štali. Kad se prostre, po njoj se baci nekoliko oraha, koji predstavljaju sećanje na duše predaka.

Badnjak se svečano loži u znak sećanja na vatru, koju su po narodnom predanju vitlejemski pastiri naložili u pećini u kojoj se rodio Isus Hristos, da bi zagrejali božansko novorođenče i njegovu majku. Badnjak se takođe može tumačiti kao simbol krsta, na kojem je Hristos razapet, pri čemu toplina vatre simbolizujue spasenje za ljudski rod, koje je, po hrišćanskom verovanju, omogućeno Hristovim raspećem. Njegova vatra simbolizovala je svetlost sunca, obezbeđujući sunčevu životvornu snagu u narednoj godini.

Etnolozi i antropolozi podsećaju na to da je poštovanje svetog drveta mnogo starije i da se samo nadovezuje na prastare staroslovenske običaje i verovanja.

Drevni običaji i religijska shvatanja poreklom iz praslovenske zajednice održali su se među južnim Slovenima bolje nego kod ostalih slovenskih naroda upravo zato što su se spojili s hrišćanskom mitologijom i ritualnom praksom.

Još su antički putopisci opisivali Slovene kao narod koji poštuje šume i vode, a hrast navode kao njihovo najsvetije drvo s božanskim duhom. Savremeni naučnici navode da je drevno verovanje tvrdoglavo opstalo do današnjih dana u poštovanju posvećenih hrastova-zapisa i naročito badnjaka. Zato po selima i danas domaćini s badnjakom razgovaraju, zasipaju ga pšenicom i zalivaju vinom pre no što ga poseku, a ukućani svetom drvetu pevaju “Badnjače, rođače” dok ga unose u kuću.

Uprkos globalizaciji, koja danas melje nacionalne kulture i običaje, badnjak i dalje tvrdoglavo opstaje u srpskim domovima makar i kao najmanja hrastova grančica ukrašena crvenim vrpcama i žitnim klasjem, kupljena uz čestitku kod prodavca na pijaci.

Nema komentara

Odgovorite