Vasa Pavković – književnik u matematičkim smicalicama

- -
0

1953. godine književna pozornica Srbije postala je bogatija za jedan izvrstan um. Gospodin Vasa Pavković, predsednik žirija za dodelu NIN-ove nagrade za književnost, književni kritičar, pesnik i pisac čitaocima portala Ritam grada otkriva da umetnik zapravo može uživati u matematičkim smicalicama i zavrzlamama. U vreći uspeha Vase Pavkovića mirno spava pregršt nagrada kojima je krunisao svoj talenat, među njima je i Brankova nagrada za zbirku pesama “Kaleidoskop”. Stranice Vašeg omiljenog portala boji kritikom književne scene u Srbiji, govori o neobičnom hobiju i savetuje Vam kako da ambicije krunišete uspehom. Zavirite u svet jednog od osnivača Srpskog književnog društva.

Osnovnu i srednju školu završili ste u Pančevu. Maturirali ste kao odličan učenik prirodno-matematičkog smera gimnazije Uroš Predić. Kao gimnazijalac bogat smislom za književnost i ljubavi prema lepoti pisane reči, kako ste savladali pregršt matematičkih teorija, zakona fizike i hemijskih reakcija?

Davno je to bilo, ali se sećam da sam uvek više voleo prirodnjačke predmete od tzv. društvenih. Na društveni smer nisam otišao i zbog drugara. Nikad, međutim, i nisam imao većih problema s fizikom, hemijom, biologijom… Voleo sam ih i imao odlične profesore, u staroj pančevačkoj gimnaziji.

Na Filološkom fakultetu ste odbranili magistarski rad “Rečnik poezije Milana Rakića” na Dan pobede protiv fašizma 1979. godine. U čijem stvaralačkom opusu najviše uživate danas?

Postoji li možda pesnik ili pisac čija su dela nepresušni izvor nadahnuća i inspiracije Vašem književnom stvaraštvu? Za mene su inspiracija život i književnost. Ne postoji jedan pisac i jedan romansijer ili pripovedač za kojeg bih mogao reći da jedino on utiče. Volim mnoštvo pesnika i mnoštvo prozaista, često različitih, pa i suprostavljenih poetika. Ako bih morao da izdvojim pripovedače, recimo, bili bi tu i Čehov i Mopasan, i Singer i Kortasar, i Moravija i Karver, i Hemingvej i Babelj, i Andrić i Pavić…

Napisali ste preko hiljadu književnih kritika i za taj deo Vaše kniževne aktivnosti dobili nagradu “Milan Bogdanović”. Kako ocenjujete kniževnu scenu današnjice u Srbiji?

Srpska književnost je mala i u vrhovima odlična evropska književnost. Najbolja je savremena poezija, ali svake godine se pojave i nove dobre knjige priča i eseja, kao i nekoliko romana. Štampa se mnogo tog nepotrebnog, ali nije drugačije ni u ostalim evropskim literaturama.

NIN-ova nagrada za književnost prvi put je dodeljena 1954. godine Dobrici Ćosiću za roman „Koreni“. Trenutno ste Vi predsednik žirija za dodelu ove prestižne nagrade. Koje kriterijume treba da zadovolj roman da bi bio krunisan ovom titulom i postao miljenik čitalačke publike poput Ćosićevih Korena?

Pisci u Srbiji se ne trude da pišu kao Dobrica Ćosić. Od prve dodele prošlo je više od pola veka. Književnost se izmenila. Važno je da roman govori o važnim stvarima i provokativnim idejama. Ali je jednako bitan i stil pisca, jezik koji koristi, kao i sama forma romana. Neka vrsta uravnoteženosti ideje i priče, tona kojim se pripoveda su veoma bitni…Danas je recimo odlično što pišu i objavljuju jedan Basara i jedan Voja Čolanović, Goran Petrović i Vladan Matijević…

Od 2006. godine bavite se fotografisanjem leptira i ljubav prema njima iznedrila je rukopis “Upoznaj naše leptire”. Šta je to čime su Vas graciozni glasnogovornici proleća naterali da se zaljubite u njih?

Najvažnije je da sam zbog leptira odlazio u prirodu, u Deliblatsku peščaru, na Avalu i Kosmaj, ali i dalje, na Staru Planinu, Komove, Durmitor, Galičicu i Šar planinu. A lepota ovih malih bića i retkost nekih od njih, dodatni su stimulans u traganju i fotografisanju. Kod leptira je važno da se u pravom trenutku nađeš na mestu gde postoji verovatnoća da se pojavi određena vrsta. Postoje, naime, leptiri koji u letećem obliku godišnje provedu desetak dana. Retki su i mogu se sresti u poslednjim oazama čiste prirode. Sreo sam i fotografisao i takve… To je neka vrsta plemenitog lova u kojem nema žrtvi…

Da li književnost ima sposobnost da na svojim tananim krilima preseli brige čoveka u 21. veku u neku drugu dimenziju, a njega vrati u okrilje sreće i zadovoljstva?

Književnost nas u najbnoljim trenucima čini boljim ljudima. Spokojnijim, pametnijim… Zamišljenijim nad svojim malim životom.

Kada biste bili sigurni da će Vaše reči očeličiti snagu mladih ljudi i pomoći im da ostvare svoje snove, koji stih biste „posvetili“ čitaocima portala Ritam grada?

Stih Vlade Kopicla: Umreću i svet će opet biti dosadan, i svoj: Svaki dan menjam mišljenje, / Danas je đavo manje crn nego juče…

Nema komentara

Odgovorite