Miloš Šaranović za Ritam grada

- -
0

Od trnja do zvezda, preko Medicinskog fakulteta do Olimpijskih igara u Atini 2004. godine. Odskočna daska za nove ciljeve koji se pokorno nalaze u vreći Miloša Šaranovića – urednika sportskog programa B92. Čitaocima portala Ritam grada otkriva kako je ostvario svoj san, a sa mape grada Kragujevca izdvaja mesta koja rado posećuje kada mnogobrojne obaveze to dozvole.

Liga šampiona, Liga Evrope, NBA košarka, Jadranska liga, Olimpijske igre u Atini 2004. godine i u Pekingu 2008. godine, Svetsko prvenstvo u fudbalu 2006.godine… Iza Vašeg imena stoji pregršt velikih sportskih dešavanja.Možete li izdvojiti jedno najdraže, ono za koje Vas veže veoma draga emocija?

Olimpijske igre u Atini su moj prvi veliki novinarski zadatak, nešto što sigurno nikada neću zaboraviti. Nešto više od dve nedelje jurcanja, paklena vrućina, puno posla, ne baš sjajni uslovi za rad jer nisam imao akreditaciju… a sve zajedno divno sećanje na to leto i grad. Atina 2004, bez dileme. Ne samo zato što sam tada shvatio da mogu da se bavim ovim poslom nego zbog toga što se tih Igara setim češće nego bilo kojeg sportskog događaja na kojem sam bio.

Završili ste Medicinski fakultet u Beogradu, ali Vas je zvezda vodilja dovela do mesta urednika sportskog programa B92. Koji trenutak je presudio da diplomu ostavite po strani i upustite se u novinarsku karijeru?

Eh, da taj trenutak može da se prepozna, danas bi bilo manje novinara. Ne znam, ne sećam se, znam da mi se dopalo, da su dani prolazili brzo, da su i loša nova iskustva delovala važno ali i zanimljivo… Ne sećam se kada sam shvatio da nikada neću lečiti ljude ali jesam poželeo da se novinarstvom bavim što duže već na početku.

Bavljenje televizijskim novinarstvom započeli ste u produkcijskoj kući „Mreža“. Vaša karijera je kulminirala 2002. godine, dolaskom na B92. Koje smernice ste pratili na ovom putu i koliko je bilo teško dosegnuti cilj?

Pokušavao sam da ne promenim način razmišljanja i kada sam učio posao od dobrih novinara i uticajnih ljudi u ovoj branši u Mreži. Opet, sve što je moglo da se ‘ukrade’ od zanata sam želeo da što pre primenim. I nisam imao jasan cilj, znao sam samo da mi se ovaj posao dopada, pa otkrivao jedan po jedan novi izazov, nešto se trudio, nešto se samo dešavalo…

Novinarstvo – leči ili truje? Da li ste se ikada tokom svoje karijere pokajali što ste postali moćan predstavnik sedme sile, a ne cenjeni lekar?

Ne kajem se, nekada kada baš sve ide naopako pomislim ‘Kud nisam u nekom domu zdravlja…’ ali to brzo prođe. Odavno već i nisam lekar, nešto sam zaboravio, nove trendove u medicini ne pratim, teško da bih i mogao da se vratim. Zbog toga se ne kajem, nekada mi je muka od nekih oblika novinarstva ili ‘novinarstva’, dogodi se da me je sramota u tuđe ime i ima i krivice novinara i medija u svemu lošem što nam se decenijama dešavalo ili se dešava. Da direktno odgovorim na pitanje, da izleči – ne može, da truje može i zbog toga bi trebalo biti pažljiv.

Vaš posao nalaže i mnogobrojna putovanja. Postoji li svetska metropola koja može zameniti toplo okrilje porodične atmosfere u Beogradu? Da li ljubav prema poslu kojim se bavite uspeva da nadomesti odsustvo dragih osoba na putovanjima radi posla?

Teško da Beograd bilo koji grad može da mi zameni. ‘U paketu’ sa dragim ljudima to je veće od svih lepota koje nose gradovi sveta. Naravno da u nekim putovanjima i uživam, znam da svaki put kada se vratim sa nekog putovanja znam da li bih tamo išao ponovo i da li bih ostao duže. U ovom poslu većina putovanja je na dva dana, tako da samo udahneš grad i stekneš površnu sliku, ništa više. Neki te zainteresuju pa želiš da dođeš ponovo a iz nekih doneseš ‘razglednicu’ u glavi i dovoljno je… Ne bih se selio, a volim London, najkraći odgovor na pitanje.

Da li Vam obaveze daju priliku da prošetate ulicama srca Šumadije – Kragujevcom? Postoji li neko posebno mesto koje volite da posetite prilikom dolaska u prestonicu Srbije Miloša Obrenovića?

Strašno je ali su i putovanja po Srbiji uvek jednodnevna ili dvodnevna, potpuno je neverovatno da u gradovima kakvi su Kragujevac, Niš ili Novi Sad nisam ostao duže godinama. I skoro uvek su dolasci ‘tematski’, ako nisu ‘Čika Dača’ ili ‘Jezero’ onda je prvi cilj neki mali fudbalski teren gde igraju mlađe generacije. Ali Kragujevac raste i menja se, čini mi se da ide na bolje. Ako biram zgradu, Gimnazija, stara livnica, Gradska tržnica… lepo je videti sačuvane spomenike, takve, u gradu koji je sve moderniji.

Koliko je odricanja, upornosti i snažne želje potrebno da bi čovek ostvario svoj san? Šta savetujete našim čitaocima?

Dosta, i bude na tom putu udaraca i teških dana. Mislim da je važno čuvati sebe, ne od drugih toliko, da je važno ne ‘poletati’ nego razmišljati o tome da li si na dobrom putu, kako napreduješ, gde grešiš, šta je sledeći korak. Ne svakodnevno ali povremeno. I čuvati prijatelje i slušati ono što imaju da ti kažu. I, naravno, najvažnije, biti vredan i ne žaliti za vremenom koje potrošiš na ono što radiš. Znam da to funkcioniše samo ako posao voliš, zbog toga je izbor važna stvar.

Nema komentara

Odgovorite