‘Leba bez motike

- -
0

Ko ne želi ‘leba bez motike? Premda bi „slava“ trebalo da predstavlja negativnu posledicu bavljenja javnim poslom, čini se da je najkraći put do lake zarade i pomenutog ‘leba. Ljudi su u stanju svašta da urade ne bi li došli do „slave“, ali to je jako širok pojam, te ćemo se skoncentrisati na umetnike u pokušaju.

Nije preterano teško savladati trideset slova azbuke, gramatika se ubode tu i tamo, pa je svako sposoban da piše i ovu sposobnost, u kombinaciji sa pravom na javno izražavanje mišljenja, u potpunosti koristi. Među pomenutim korisnicima izdvajaju se tri grupe, koje se razlikuju po uzrastu, količini inteligencije i nameri.

Prvu grupu čine adolescenti, slučaoci rep muzike, koji maštaju o popularnosti i sumi novca, koju bi im popularnost donela. Obično su to oni koji su, ili dobrovoljno ili zakonski, prestali sa školovanjem, shodno tome ne vladaju najbolje gramatikom, a previše su lenji da bi se prihvatili motike. Kako je, po njihovom mišljenju, za bavljenje rep muzikom potrebno samo skinuti matricu sa interneta, napisati tekst, čija je glavna tema slomljeno srce ili novčanik i snimiti za pola sata, mnogi su se prihvatili ovog „zanata“. Premda predstavljaju veliki izvor smeha, u kombinaciji sa državom, gde je sistem vrednosti poremećen, ugrožavaju prave umetnike u muzici i pisanju.

Predstavnici druge grupe jesu loši novinari. Armija, što amatera, što plaćenih novinara intervjuiše, istražuje i obaveštava širom naše države. Tu imamo dve potkategorije a) loš novinar prirodni amater i b)namerno drzak loš novinar. Prvi će, dok ne ukapira da je hendikepiran, do iznemoglosti postavljati čuveno, najgluplje i najnemaštovitije pitanje „Gde nalazite inspiraciju?“. Elem, ovaj pod b) apsolutno ne nalazi za shodno da se informiše o životu svog sagovornika, ali reći drzniku da je drzak, smatra se oblikom drskosti.

Najopasnija po društvo, treća grupa, predstavlja individualce, koji su raznim, sumnjivim putevima već došli do slave, a kako bi učvrstili svoje mesto u javnom životu i zaradili još više novca, rešili da napišu knjigu. S obzirom da takva knjiga nema umetničku vrednost ono što je „pisac“ rekao ili hteo da kaže se zanemaruje. Činjenica da je ta i ta javna ličnost napisala knjigu postaje mnogo bitnija od sadržaja iste. Omamljena masa pravi toliku potražnju da se te knjige štampaju u preko deset izdanja, premda predstavljaju gomilu papira pogodnijeg za ogrev, nego za čitanje.

Babe kažu da je bolje da se ljudi nečim bave nego da se drogiraju, ali meni nije jasno zašto. Pa, ne mogu baš svi da budu muzičari, novinari i pisci, neko ipak mora da bude i narkoman. Uostalom, što se pojedinih tiče ( a svaki dan ih je sve više) bolje da budu narkomani, nego da nam truju umetnost svojim pokušajima bavljenja istom.

Nema komentara

Odgovorite