Dečji psiholog: Hospitalizacija u očima dece

- -
0

993b3gfx copy

Kada roditelj uoči da se mališan boji bolnica, lekara i medicinskih intervencija, teško je ostati ravnoduštan. Osim što se osećaju neugodno dok im se dete zacenjuje i vrišti od straha u čekaonici, nesumljivo i roditelji prolaze kroz patnju sa svojim mališanom.

Da bi smo shvatili kako se proces hospitalizacije odvija kod dece, koja emocionalna stanja ona doživljavaju, neophodno je prvo razumeti specifičnu i jedinstvenu emocionalnu vezu koju psiholozi nazivaju afektivno vezivanje.

Afektivno vezivanje, pojam koji u psihologiju uvodi Dž. Bolbi označava stalnu težnju za uspostavljanjem odnosa sa drugima. To je primarna potreba koja se ostvaruje kroz kontakt prvenstveno sa majkom, a kasnije predstavlja i osnovu socijalnog funkcionisanja. Vezivanje obuhvata pozitivna osećanja između roditelja i dece, ispunjeno je zadovoljstvom, sigurnošću i presudno je za opstanak odojčeta.

Većina odojčadi postaje vezana za svoje roditelje od šestog do desetog meseca starosti pri čemu postaju uznemirena kada su od njih odvojena i nerado prihvataju njihove zamenike.

Zato je veoma važno razumeti proces razvoja deteta, kako reaguju na stresore pa u skladu s tim pomoći deci i roditeljima da prevaziđu stresna iskustva, gde svakako možemo ubrojati i hospitalizaciju, odnosno vreme koje dete provede u bolnici i sve medicinske intervencije kroz koje ono prolazi.

Kako pripremiti dete za hospitalizaciju?

Priprema prvenstveno zavisi od uzrasta i razvojnog nivoa deteta, kao i od angažovanosti i stepena saradnje sa roditeljima. Dakle, u pripremi učestvuju roditelji, medicinsko osoblje, a u zavisnosti od težine slučaja i psiholog, mada se razgovor sa detetom i roditeljima najčešće obavlja tokom hospitalizacije.

Pre hospitalizacije, ukoliko ima vremena i u zavisnosti od uzrasta deteta, roditelji mogu razgovarti sa detetom o onome što sledi a tokom igre sa njim spontano „provući“ odlazak u bolnicu.

Glavni stresori u periodu odojčeta su odvajanje od roditelja i njihova anksioznost, kontakt sa nepoznatim osobama, upotreba medicinske opreme, promena sredine i ustaljenih navika (spavanje i ishrana ).

Kako bi ublažili negativno dejstvo ovih stresora neophodno je omogućiti boravak roditelja sa decom. Takođe, poželjno je njihovo prisustvo tokom medicinske intervencije i učešće u nezi deteta. Ukoliko postoji mogućnost, poželjno je da manji broj uglavnom istih osoba brine o detetu.

Nakon prve godine starosti dešava se da dete bolest ili boravak u bolnici doživi kao kaznu. Separacioni strah je intenzivniji pri čemu se razvija i strah od nepoznatog, gubitka telesnih funkcija ili unakazivanja tela.

Kao neželjene reakcije javljaju se: opiranje tokom medicinske intervencije, plakanje, regresivni procesi a kasnije i povećana opreznost za opažene radnje i pretnje. Zato je potrebno obratiti se detetu umirujućim i staloženim glasom, dati jednostavna objašnjenja vezana za lečenje i pružiti mogućnost izbora u nezi kada je to moguće.

U kasnijem uzrastu prisutan je strah i stidiljvost od fizičkog izlaganja, dete oseća da gubi privatnost, privremeno prekida školovanje i odnos sa vršnjacima. Da bi se ublažili ovi negativani efekti poželjno je detetu omogućiti kontinuirano učenje, povezanost sa prijateljima i vršnjacima.

Korisni saveti tokom hospitalizacije dece

Nakon dobre pripreme dece i roditelja za proces hospitalizacije sledeći korak je osmisliti boravak dece u bolnici, pri čemu je igra najbolji prirodan način izražavanja deteta koja smanjuje bespomoćnost i omogućava da se dete oseti sigurnijim u nepoznatoj sredini. U tome će svakako pomoći i omiljenje igračke i stvari koje umiruju dete i podsećaju na kućnu atmosferu.

Kroz igru deca izražavaju svoja osećanja, lične osobine, motive i vrednosti, kao i svoju kreativnost i intelektualni potencijal. Igra razvija i unapređuje kognitivni i socijalni razvoj. Za vreme hospitalizacije igru treba prilagoditi bolničkim uslovima, ciljevima terapije i dijagnostike.

Tokom prve i druge godine najefikasnije su igre koje obuhvataju gimnastiku, pokrete glave i udova, ustajanje i sedenje, stajanje na prstima, hvatanje i igranje loptom, škrabanje i slično.

Početkom treće godine razvijaju se i druge vrste igara, kao što su igre mašte koje mogu biti veoma korisne u bolnici. U njima dete odigrava razne uloge, hrani igračke, uspavljuje ih, razgovara sa njima ali se mogu sprovesti i medicinske igre u kojima dete leči svoju lutku, pregleda je i daje joj terapiju.

Igra može obuhvatiti i posmatranje druge dece dok izvode neke aktivnosti, primaju terapiju ili prolaze kroz određene medicinske intervencije. To će pomoći detetu da razume terapijske i dijagnostičke postupke i tako umanjiti otpornost i nastali strah.

Dečja igra obuhvata i slušanje priča i pesama, pevanje, crtanje i pisanje, igranje plastelinom i stvaranje drugih tvorevina kroz koje dete iskazuje svoje sposobnosti što doprinosi njegovom osećanju zadovoljstva i razvija njegove radne navike.

Dakle, igra je veoma važno i uspešno terapeutsko sredstvo. Nedostatak uslova i mogućnosti za igru kao i potiskivanje želje za istom može ozbiljno uticati na normalan psihički razvoj deteta.

Autor: Ivana Jovanović, psiholog Klinike za pedijatriju KC Kragujevac

Nema komentara

Odgovorite