Dečji negativizam i izlivi besa

- -
1

xmhezyz3 copy

Iako je dečja faza negativizma karakteristična za period od druge do treće godine, sve češće u praksi se dešava da se javlja ranije i traje duže. Najkasnije bi trebalo da se završi do pete godine života. Takođe, ne mora se javiti kod svakog deteta.

Kako će dete reagovati na spoljašne stimuluse, na zabrane roditelja i drugih osoba koje brinu o detetu je različito i zavisi od mnogo faktora. Neki od najznačajnijih faktora su:

  • Rano ispoljene razlike u ponašanju deteta koje su odraz temperamenta, njegovog kognitivnog i emocionalnog razvoja. Zato posebnu pažnju treba posvetiti uočenom disharmoničnom razvoju deteta izraženom u oblasti razvoja govora, pažnje i mišljenja. Na povišenu osetljivosti deteta mogu uticati i razna rana oštećenja centralnog nervnog sistema te tako beba koja na porođaju ostane bez kiseonika (asfiksija) kasnije je hiperaktivnija, burnije raguje na osujećenja, uznemirena je, plačljiva, razdražljiva, loše spava.
  • Pol deteta. Poznato je da su dečaci agresivniji, a devojčice pričljivije.
  • Porodični odnosi i klima, pogotovo često prisutni neusaglašeni porodični odnosi.
  • Dosledni vastipni postupci i slaganje u vaspitanju svih osoba koja brini o detetu. Neslaganje ispoljeno kroz preterana dopuštanja od strane jednog roditelje ili babe i dede kao i rigidnost prema detetu može pojačati i produžiti dečji negativizam.
  • Emocionalna zrelost roditelja i njihovo umeće da se usklade sa temperamentom deteta, sposobnost da prepoznaju potrebe svog deteta (posebno od 0-2 meseca).

Zadovoljenjem potreba i zahteva tokom prve godine života, od strane roditelja, stvaraju se uslovi da dete razvije odnos poverenja prema njima, sebi i svom okruženju. Kada se uspešno završi ova faza razvoja, po Eriksonovoj teoriji, dete od prve do treće godine ulazi u drugu fazu razvoja čiji je cilj odlučnost, tolerancija i samopouzdanje deteta. Roditelji treba da stimulišu nezavisnost deteta uz istovremeno pružanje sigurnosti i postavljanja zabrana tamo gde su neophodne.

Nailazeći na zabrane roditelja dete reaguje negativizmom, ali razvija i svoju nezavisnost. U toj borbi dete uči da razlikuje svoju volju od volje drugih. Ovo je bitan put ka sticanju autonomije deteta i težnji da se ustali kao pojedinac. Samokontrola u ovom periodu posebno je naglašena kroz kontrolu sfinktera mokraćne bešike i ispuštanje stolice, te većina dece nakon ovog perioda ne koristi više pelene. Neuspešno razrešenje opisane faze razvoja uzrokuje impulsivnosti, pa tako snižen prag na frustraciju dovodi do burnijeg reagovanja, koje je neretko praćeno napadima besa.

Deca često zaboravljanju roditeljska pravila, ponavljaju iste greške, a pitati ih zašto nešto rade, neće dati očekivane rezultate. Do četvrte godine retko daju objašnjenja, te će umesto fizičkog uzroka pojava navesti psihološki motiv. Opisano ponašanje počinje da slabi kada dete svoje potrebe i želje može bolje izraziti rečima i svoja osećanja razumeti.

Šta uraditi – saveti za roditelje

Ne treba kazniti dete za napade besa, jer onda uči da bes zadržava u sebi. Isto tako, nije dobro dopustiti mu da bude po njegovom jer to ima kratkoročne efekte, ali i dugotrajne posledice. Odobrava se negativno ponašanje i dete uči da svojim “bacanjem” dobije sve što želi. U trenucima kada bes dostigne svoj vrhunac potrebno je da roditelj ostane smiren i ne popusti pred njim. Tek, posle napada detetu treba pružiti pažnju.

Dete će naučiti da roditelji misle ozbiljno ako su vaspitni stilovi roditelja usklađeni, a oni dosledni u njihovom sprovođenju. Razumne granice su neophodne. U nekim situacijma, bez negativnih posledica, treba dozvoliti detetu da ispolji svoju volju (npr: da izabere svoju odeću od nekoliko opcija). Iako je dete malo, poželjno je staviti mu do znanja da su ga roditelji dobro čuli, objasniti mu šta rade i zašto, pritom koristiti jednostavne rečenice i objašnjenja primerena razvojnom nivou i uzrastu deteta. Spontano uz šalu, dete se može podstaći da uradi ono što se od njega traži.

Sprečavanje (na primer zaustavljanje ruke deteta) i ignorisanje negativnog ponašanja koje prethodi napadima besa može da ima pozitivan efekat. Onda kada je napad predvidljiv, treba pokušati sa odvraćanjem pažnje ili nuđenjem alternative.

Ako su pokušaji roditelja bezuspešni, detetu se može dati vreme da ispolji svoj bes, a trajanje zavisi od uzrasta deteta po sistemu “jedan minut=jedna godina”. Kada izliv besa prođe, potrebno je objasniti razlog ovog dopuštanja. Međutim, preterano korišćenje ove taktike umanjuje njenu vrednost.

Ono što može da pomogne svakako je priprema deteta za ono što sledi. Tokom razgovora sa detetom treba što manje upotrebljavati “Ne”, ali kada se govori “Ne” ne sme se pokazivati osećaj krivice.

Takođe, treba izbegavati pitanja koja imaju za odgovore da ili ne. Umesto pitanja “Da li želiš mleko?” bolje je pitati “Da li hoćes toplo ili hladno mleko?”.

Poželjno je zadržati fokus na ponašanje koje je u tom trenutku prioritet (npr: umesto “Nemoj da trčiš” bolje je “Sviđa mi se kada polako ulaziš u kuću”), ali i naglasiti kooperativno ponašanje (“Medi je potrebna tvoja pomoć da skupi igračke”.).

Od pomoći može biti pohvala kada se dete dobro ponaša, u vidu stimulacije kako bi se takvo ponašanje učvrstilo u njegov model ponašanja. Takođe, na taj način se naglašava da njegove roditelje takvo ponašanje čini srećnim.

Uz činjenicu da je faza negativizma razvojna faza, neophodno je razmisliti šta sve produbljuje i produžuje negativizam deteta. Tada pored opisanih saveta usmerenih na dete, potrebno je pažnju usmeriti i na sredinu u kojoj dete boravi i na razrešenje uočenih faktora koji utiču na detetovo burnije reagovanje i mogu dovesti do dublji emocionalnih poremećaja. Ovde se pre svega misli na sve češće neusaglašene i konfliktne odnose u porodici. Preporuka je da roditelji što više vremena provode sa svojom decom organizujući vreme kvalitetno, kroz igru i zajedničke aktivnosti.

Autor: Ivana Jovanović, psiholog Klinike za pedijatriju KC Kragujevac

DETE MORAŠ DA POSMATRAŠ

AL MU NE SMEŠ NA PUT STATI

ŠTO GA PRE ČOVEKOM SMATRAŠ

PRE ĆE ČOVEK POSTATI.

Poruka iz knjige “Ovo je vreme čuda”, Ljubivoje Ršumović

1 komentar

Odgovorite