Bili smo u Arilju i …?

- -
0

Pročitajte iskustvo našeg novinara i njegovih prijatelja

Bili smo u Arilju i bilo je pakleno. Sve u svemu lepo iskustvo. Nakon ovoga više poštujem neke ljude. Više poštujem sebe i vreme provedeno u onim malinjacima će biti motivacija. Teško zarađen novac, teško je. Da je lako svi bi išli. Ovo je samo uvod iskustva koje delim sa svojim prijateljima Stefanom Milosavljevićem i Andrijanom Đorović. Ubačeni gifovi oponašaju naše reakcije.

 

 

Sreda.  Sunce se još uvek stidi i nikako da izađe. Zvanje taksija se pretvorilo u menjanje gume na istom. To dobiješ kad hoćeš proći što jeftinije. Malo je falilo da ode autobus. To je ujedno prvi talas histerije.  Drugi talas histerije. Na autobusu zalepljene nalepnice wifija, kafe, tv, wc-a, ali je realnost ubrzo udara šamarčinu svoma troma koji smo skupljali svoje organe zbog brzine i razdrndanosti autobusa. Verujte da je prevoz u Erdečkom autobusu bolji i mirniji.  Treći talas tihe histerije, zbog svoje nervoze već osećam da mi se vena na čelu nadula. Stigli smo. Na autobuskoj stanici u Užicu sačekao nas je crni, malo stariji kombi. Pomislili smo da čekaju nas , da su to roditelji sina kod kojeg dolazimo da radimo, ali ne. Izgleda sa postoji već navika dotičnih da čekaju putnike na toj stranici i kradu berače malina koji čekaju svoj prevoz do konačnog – malinjaka. Fino smo izbegli pranje mozga na vrućini koja je već u 9 sati podmukla. Stigao je M.Cvetić.

Arilje, selo Cerova, jul 2017.

Tišina.  Mrtva atmosfera, možda čujem po koji uzdisaj i izdisaj.
Vrelina. Tropska vrućina, kao da čujem vapaj svoje kože na leđima koja svakim satom sve više gori.
Nervoza. Kad će kraj reda, želimo vodu, želimo da se umijemo, želimo hlad u kojem je osetno svežije.
Gorka sreća. Pored oca porodice Cvetić, njegov sin je predstavljao oazu razuma u jednoj suvoj i rekli bi se beskrajnoj pustinji.

Mini infarkt

Prvi dan je prošao super i svo tvoje smo nekako prihvatili da je sve laganica. Iako smo svi jedva spavali po 2 sata, pitali smo se odakle nam snage da beremo do pola 9 uveče. Stigli smo do smeštaja, bitno nam je da svako ima svoj krevet i da nije reč o poređanim balama prekrivenih ćebetom iznad štala kao što smo već čuli da je praksa smeštaja radnika. Da, malo smo razmaženi što se tiče kupanje. Probili smo led sa našim zahtevima rečenicom „KAKO ĆEMO SE KUPATI KAD NEMATE KUPATILO OVDE?”Odgovor je zaustavio krv u venama. Svoje troje smo već razmišljali kad imamo autobus za Kragujevac.

PA OVDE JE OKO RADNIKA PRAKSA DA SE ŽENE KUPAJU NA SVAKA DVA DANA, A MUŠKARCI SVAKOG TREĆEG – izusti R.Cvetić.

Andrijanin bled ten je postao još bleđi pa je sa pocrvenelim nosom izgledala kao mini zastava Japana. Stefan koji se kupa 3x dnevno i ja koji jednostavno ne mogu da funkcionišem niti da spavam ako su mi sve pore začepljene znojem i prljavštinom smo ostali zatečeni. Ipak na kraju dana smo se okupali u porodičnoj kući Cvetića koja se nalazi blizu centra.

Novih 14 sati

Generalno vreme brzo prolazi. Neću Vas lagati da je bilo trenutaka kad sam hteo da ustanem i da odem negde bez traga. Nevreme je učinilo da je pola malina opalo pa smo morali da kupimo više nego što smo brali. Od stuba do stuba, trn po trn, nivo po nivo. Da l da prvo pokupim? Da l da  pri vrhu berem prvo? Ne smem brati brzo jer će onda popadati ostatak koji se jedva drži, ne smem da tresem malinu. Kupi, beri, kupi sta je palo dok si brao, zaviri pod listove da nije ostala neka. Ide kontrola. Dve maline i eto ti etikete da preskačeš. Nije lako. Ma zapravo, lako je reč koju sa malinama možeš povezati  jedino uveče dok sedimo i pijemo nes ili griskamo napolitanke. Tako je i bilo, preko dana vrele krvi buncamo, lupamo gluposti i smejemo se bez razloga. Uveče se smejemo i nekako zaboravimo šta smo radili 14 sati. Osećanja su varirala drastično. Postali smo bipolarni.

Kad će odmor? 

14 sati čovek mora rasporediti na delove. Uglavnom smo stizali na vreme. Do 9 sati vreme brzo prođe jer tu ulazi sama priprema, oblačenje jer ima rose kao i penjanje uz veoma strmu uzbrdicu. Ceo malinjak je jedno veliko brdo koje je nekad bila šuma.  Zbog pauzice za kafu, istu sam počeo da je pijem, što je najbolje uvek su je kuvali, a ja je uvek vešto izbegao. Moram biti iskren i reći da pauze nisu baš pauze. Kao što napisah to su pauzice. Pauza za ručak je samo jednom trajala sat vremena. Neću da krivim nekog, ali mislim da nije bilo potrebe da kako progutamo poslednji zalagaj doručka odmah idemo u malinjak. Razumem njegove roditelje koji su navikli da rade hardcore. I mi smo došli da radimo i radili smo kao mazge i nismo zabušavali. Te pauze su mogle biti ispoštovane. Ali u svakom slučaju, evo u komadu smo. Sve je to bio neki revolt u trenutku. Primera radi jednom smo Stefan i ja izašli iz reda koji smo završili da bi se presvukli i sipali vodu, R.Cvetić nas je video i viknuo „MOMCI KO JE VAMA DAO PAUZU?”. Ne znam za Stefana ali osetio sam se uvređenim i poniženim.

Navešću još jedan primer tog gazda sindroma, kada smo stigli odmah smo ubaačeni u malinjak, počeli smo da beremo i jos jedna beračica Ceca o kojoj ću kasnije više reći je pitala R. Cvetića „IZVINITE, DA LI MOGU DA PIJEM VODE?”.

Osetio sam se kao da sam u nekom drugom veku. Da neko mora da pita da pije vodu.  Brali smo dok su maline bile vidljive , razumem njihovu potrebu da maksimalno iskoriste radnike koje plaćaju, ali dzaba ako mi već posustajemo sa snagom i voljom.

Ceo tekst pročitajte na ovom linku

http://www.adriadaily.com/kolumne/bili-smo-u-arilju-i/

Nema komentara

Odgovorite