Zoran Petrović: „Dobra fotografija, veoma retko je plod slučajnosti“

- -
0

Zoki Petrovic crnobelo 1 F

„Sadržaj fotografije reflektuje ono što leži u fotografu, jer ono što vidimo ukazuje na ono što mi zapravo jesmo“. Tako je govorio Ernst Has, jedan od najcenjenijih svetskih fotografa, koga smatraju pionirom kolor fotografija.

Rad kragujevačkog fotografa Zorana Petrovića u potpunosti potvrđuje ovu Hasovu misao. Čovek koji je čitav život posvetio fotografiji, predanim radom i urođenim talentom, uspeo je da svojim aparatom ovekoveči sve bitne događaje koji su se desili u našem gradu. Njegove fotografije učinile su naš Kragujevac lepšim. Za Zorana se slobodno može reći da je fotograf sa velikim F.

U zanimljivom razogovoru, Zoran nam je otkrio kako je počeo da se bavi fotografijom, šta za njega, kao fotografa, predstavlja Kragujevac, kao i o drugim stvarima vezanim za njegov rad.

Kako ste počeli da se bavite fotografijom, s obzirom da ste po zanimanju pravnik?

– Prvu Smenu 8, dobio sam na poklon na kraju osmogodišnjeg školovanja. Tada nisam ni sanjao da će moj život kasnije biti nerazdvojivo vezan za fotografiju. Ta Smena 8 čekala je svoj trenutak i tek u trećem razredu gimnazije, prvi put sam počeo da fotografišem. Moji prvi motivi bili su školski drugovi i osobe iz mog okruženja.
Sećam se, da sam se s jedne školske višednevne ekskurzije vratio s obiljem lepih fotografija, koje sam umnožavao i poklanjao svojim drugovima. Nije prošlo mnogo vremena, dobio sam aparat za povećavanje Opemus 2 i obezbedio sam nekako sve uslove za rad jedne skromne foto laboratorije, koja se nalazila u stanu i to u špajzu. Među teglama od zimnice, flašama paradajza i sokova, nastale su moje prve fotografije, a mnogo polica u tom malom prostoru zauzimali su razvijači, fiksiri i kutije sa foto papirom.

zoran petrovic 1
Iza Vas je bogat umetnički opus. Da li ste na početku svoje karijere očekivali da ćete jednog dana postati najcenjeniji kragujevački fotograf?

– Ne bih svoj opus nazvao „umetničkim“. Pravi fotografski žanr, gde se po svom temperamentu i htenju nalazim, jeste fotožurnalizam, odnosno to je oblast novinske fotografije.
Vaša procena da sam „najcenjeniji kragujevački fotograf“ veoma godi, ali je daleko od objektivnog stanja, jer u Kragujevcu živi i radi nekoliko vrsnih majstora fotografskog posla, od kojih sam učio i još uvek učim. Moram da pomenem neke od njih, koji su direktno na razne načine zaslužni, što sam ostao u ovom poslu i što je moj hobi, pre dvadeset godina postao moja profesija: Cile Mihajlović, Zoran Đorđević i Nebojša Raus.
Moj profesionalni početak, bio je malo plod slučajnosti, jer je te 1996.godine u nedeljniku Svetlost, ostalo upražnjeno jedno mesto za fotoreportera. Početak je bio veoma težak, jer sve ono malo što sam već znao o fotografiji, bilo je nedovoljno za ozbiljan fotoreporterski rad. Znam samo, da sam u to vreme napredovao veoma brzo, sve „tajne“ posla krao sam od kolege s iskustvom (Rausa) i mnogih drugih, čije sam fotografije neprestano proučavao u svim dnevnim novinama. Trudio sam se ubrzo zatim, da ne budem ničija kopija, već da izgradim sopstveni put i pravac u fotografskom poslu. To i jeste bilo najteže postići.

Šta je potrebno da bi se napravila dobra fotografija?

– Dobra fotografija, veoma retko je plod slučajnosti. Osnovno je da imate ideju, šta želite da snimite. Birate motiv i osmišljavate način, kako da vaša ideja bude pretvorena u dobru fotografiju. Osnovni element fotografije jeste svetlo, jer bez njega se ne može. Fotograf mora da vodi računa o skladnoj kompoziciji, rakursu iz koga snima, osvetljenju…
Kada je novinska fotografija u pitanju, za izbor svega ovoga nema mnogo vremena, a fotograf mora da bude spreman, da reaguje i misli u deliću sekunde, jer događaj koji fotografiše diktira brzinu njegovog delanja. Skoro uvek, fotograf mora samo jednom fotografijom da ilustruje sve što se dešava ispred njega, bilo da je reč o nekom protestu, fudbalskoj utakmici, državničkoj poseti ili nečemu drugom…

zoran petrovic 2

Kako pronalazite inspiraciju?

– Posao mojih kolega i moj, jeste da napravimo dokumenta o vremenu u kome živimo. Ako ta foto dokumenta imaju i druge vrednosti, ako fotograf želi da svemu tome da lični, umetnički pečat, onda sve to dobija na vrednosti i značaju. Svoju inspiraciju tražim upravo u svesti da ovo što sada radim, neko će za 30, 50 ili 100 godina posmatrati na malo drugačiji način. U tim mojim i našim fotografijama, tražiće i možda će nalaziti mnogo toga, na šta mi sad ne obraćamo pažnju. Možda će im biti zanimljivi, nama potpuno nevažni detalji o oblačenju, odeći, frizurama ljudi s fotografija, drveću koje smo imali ili posekli, automobilima koji su se vozili, hrani koju smo jeli, kafanama u koje smo odlazili….

Naš grad je glavni motiv većine Vaših fotografija. Šta za Vas, kao umetnika, predstavlja Kragujevac?

– Poslednjih osam godina zaposlen sam u Gradskoj turističkoj organizaciji. Prvih godina, kao fotograf, stvorio sam jednu solidnu bazu fotografija koju čine najznačajnije zgrade, spomenici i panorame, potrebni za publikovanje u turističkim publikacijama. Sve vreme, radio sam i pratio sve događaje i manifestacije od značaja u gradu i tako upotpunio i kompletirao „sliku grada“.
Nažalost, poslednjih pet godina, zaslugom i voljom onih koji ne shvataju značaj stvaranja ovakve fotografske dokumentacije, formalno pravno, nisam više fotograf, već običan činovnički izvršilac poslova, što mi mnogo otežava bavljenje ovim poslom u samoj firmi.
Ono što meni, kao fotografu i umetniku, nikakva birokratija ne može, tiče se mog odnosa prema Kragujevcu, koga istinski volim i želim da bude što lepši, uređeniji, savremeniji i humaniji za život običnih ljudi. Zato me boli svako slomljeno mlado stablo, svaki uništen travnjak, otkinuta svetiljka… Zato je na mojim fotografijama možda i lepši nego u stvarnosti.

zoran petrovic 7

Kažu da slika vredi hiljadu reči. Kragujevčani smatraju da slike Zorana Petrovića vrede i koju hiljadu više?

– Mnogo puta sam čuo tu rečenicu da slika vredi vise od hiljadu reči. I to me itekako obavezuje, da svojom fotografijom „ispričam“ nešto više. Trudim se da fotografija izazove emociju kod posmatrača, da odreaguje, da je zavoli ili poželi da je posle nekog vremena ponovo pogleda.

Autor ste velikog broja izložbi, publikacija i dobitnik velikog broja priznanja. Koliko ste zadovoljni Vašim dosadašnjim radom?

– Nagrade su mi bile jako važne, kao merilo sopstvene vrednosti i to u odnosu na ostale kolege. Društvena priznanja (Veliki građanin grada Kragujevca, 2009 i Prvi počasni seljak Vlakče) dolaze kao „bumerang“ i neka vrsta „zahvalnosti“ zajednice, koja u pojedincu prepozna njegove kvalitete, dotadašnji rad i njegove rezultate.
Što se publikacija tiče, radio sam do sada nekoliko.
Ali, upravo spremam jedno prijatno i lepo iznenađenje za sve ljubitelje Kragujevca i mog fotografskog rada. Biće to velika fotomonografija o Kragujevcu, velikog formata i na 250 strana. Početkom marta, nadam se da će biti u rukama prvih čitalaca.

Postoji li nešto što biste, da možete, promenili?

– Veoma mi je žao, što ovu profesiju polako ali sigurno potiskuju u medijima. I mnogo mojih kolega ostaje bez posla.
Sliku, koju amateri i neuki „fotografi“ putem stotina raznih tabloidnih portala šalju u svet, prilično je loša. Nažalost, publika ne zna za bolje, a vlasnici medija ne obaziru se i ne interesuje ih kvalitet već samo profit.
Eto, ne uspevam da se izborim, ni u sopstvenom okruženju, gde sam inače primljen kao fotograf, pa preimenovan u činovnika.
Teško je menjati svet oko sebe na način kako to rade „revolucionari“. Biću zadovoljan, ako neke moje fotografije utiču na promenu nečije svesti, makar u najmanjem obimu.

zoran petrovic 3 zoran petrovic 4 zoran petrovic 5

Da li još uvek vodite školu fotografije namenjenu fotografima početnicima?

– Školica fotografije, koju sam započeo, bila je plod obostrane želje, moje i mojih uslovno rečeno, učenika. Trudio sam se da im u dva meseca prenesem nešto znanja i naučim ih da okolinu i svet oko sebe posmatraju na „fotografski način“. Vidim da su skoro svi nastavili da fotografišu i sa svima sam u kontaktu, savetujem ih i dalje, komentarišemo njihove radove.
Interesovanje za nastavak ovakvih kurseva postoji.

Koji savet biste dali nekome ko želi da se poput Vas ozbiljno bavi ovom vrstom umetnosti?

– Već sam napomenuo, da je ovo posao koji je u nekoj vrsti odumiranja.
Nasuprot tome, sve je više mladih i ne samo mladih ljudi, koji koristeći blagodeti digitalizace, sa sobom uvek imaju pri ruci sredstvo za fotografisanje: telefon, tablet, fotoaparat.
Da bi se neko ozbiljno bavio fotografskom umetnošću, kao profesijom, mora da zna, da je od toga veoma teško živeti i uspeh ne zavisi samo od kvaliteta umetnika, već i od mnogo drugih okolnosti.
Mi smo mala sredina, Beograd je tek nešto veće tržište. Ako se neko odvaži da u ovom poslu, kao fotograf, fotoreporter ili jednostavno umetnik fotografije želi da živi i radi, to može u nekoj od zemalja u kome se ovaj posao više ceni.

zoran petrovic 6

Nema komentara

Odgovorite