Vladimir Senić: Imamo dobre studente koji mogu da odgovore na mnoge izazove samo ako im se pruži prilika

- -
0

Dr Vladimir Senić rođen je u Trsteniku, a prva tri razreda srednjoškolskog doba proveo je u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji. Nakon ove etape skladištenja kvalitetnog obrazovanja u skutove budućeg doktora nauka, Vladimira su ambicije odvele put Sjedinjenih Američkih Država i želje da tamo maturira.

Ipak, punih 7 godina ostaje u SAD, a nakon povratka u rodnu Srbiju svoje znanje i iskustvo prenosi studentima Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu (u periodu od 2005. do 2012. godine). Nakon otvaranja najmlađeg fakulteta Univerziteta u Kragujevcu – Fakulteta za hotelijerstvo i turizam u Vrnjačkoj Banji, u nastojanju da nova generacija studenata  stekne kako teoretska, tako i praktična znanja, Vladimir počinje da radi kao docent na ovom fakultetu.

Mladost, upornost i čelična ambicija – recept uspeha i zadovoljstva.

Za portal Ritam grada govori o svojim okidačima ambicije, problemima visokoškolskog obrazovanja u Srbiji, „odlivu mozgova“…

Vi ste doktor ekonomskih nauka, docent na Fakultetu za hotelijerstvo i turizam u Vrnjačkoj Banji, član Volonterskog centra Kragujevac i Srpskog udruženja za marketing. A u „slobodno vreme“?

U slobodno vreme sam neko kome prijaju mala zadovoljstva.

Nakom trećeg razreda gimnazije, školovanje nastavljate u Sjedinjenim Američkim Državama –Dutch Fork High School, a zatim i University of Utah (Salt Lake City). Bili ste mladi kada ste napustili Srbiju. Kada se javila želja da školovanje nastavite u inostranstvu?

Zapravo, kod mene je inicijalno postojala želja da završim samo četvrtu godinu srednje škole u SAD i da se nakon toga vratim u Srbiju, kako bih mogao da nastavim sa studijama. Međutim, izgleda da sam sve to loše isplanirao, jer sam na kraju ostao u SAD skoro punih sedam godina.

Tokom svog boravka u SAD završio sam osnovne studije, kao i poslediplomske studije na David Eccles School of Business (DESB) pri University of Utah (UofU) i danas sam izuzetno ponosan na univerzitet koji sam pohađao iz više razloga. Prvo, DESB i UofU su mi nesebično pomogli putem dodeljivanja stipendija i na taj način omogućili studiranje. Ponosan sam i zbog toga što je DESB danas rangiran kao 55. poslovni fakultet u SAD, a UofU kao 79. univerzitet u svetu na Šangajskoj listi. Na samom kraju, ali ništa manje važno, ponosan sam jer je UofU jedinstven univerzitet u svetu po tome što su na njegovom stadionu bile održane ceremonije otvaranja i zatvaranja Zimskih olimpijskih igara 2002. godine, a pritom su svi sportisti, učesnici Olimpijade, bili smešteni u nekoliko studentskih domova na samom univerzitetu.

Šta predstavlja Vaš okidač za nove uspehe i nepresušni izvor ambicija?

Posebno me motivišu situacije kada su izgledi za uspeh minimalni – gotovo nepostojeći. To mi daje neverovatnu snagu da iznova dokažem da je sve moguće, ukoliko se iskreno želi.

Obrazovanje u Srbiji viđeno Vašim očima.

Kada je u pitanju visokoškolsko obrazovanje, mislim da je potrebno napraviti dobar balans između teorijskih znanja koja se nude na fakultetima i onih praktičnih koja su neophodna za uspešan ulazak studenata na tržište rada. Prepoznajući ovo, mnogi fakulteti su krenuli ka promovisanju prakse i to je ono što zaista ohrabruje. S druge strane, mislim da imamo dobre studente koji imaju kapacitete da odgovore na mnoge izazove samo ako im se pruži  prilika. Kroz ovakav pristup bi se omogućilo da studenti dođu do prvog iskustva u okviru njihovih budućih profesija dok su još na fakultetu. To je pogotovu bitno, ako se uzme u obzir da danas gotovo i da nemate konkurs za posao koji nema stavku u kojoj se od kandidata traži radno iskustvo. Ovo je dobitna kombinacija kako za fakultete koji na taj način mogu pružiti svojim studentima daleko više od onoga što je u studijskim programima, tako i za buduće poslodavce jer će imati priliku da se uvere u kvalitete svojih pripravnika i tako umanje rizik prilikom budućeg zapošljavanja kadrova.

Takođe, mislim da nedostaje jača veza između privrede i visokoškolskih instituciija kada su u pitanju primenjena istraživanja. To je nešto na  čemu bi posebno trebalo raditi. Univerziteti poseduje istraživače koji zajedno u saradnji sa ljudima iz privrede mogu dovesti do unapređenja postojećih i uvođenja novih proizvoda i usluga. Uzeću za primer baš University of Utah, na kojem trenutno postoji preko 80 istraživačkih centara. Naime, oni su još davne 1970. godine osnovali univerzitetski istraživački park. Danas je taj park površine 1,3 km2 ima 37 pratećih zgrada i zapošljava preko 8.500 ljudi. U njemu je smešteno 42 kompanije i zastapuljeno 69 departmana univerziteta, što pokazuje jačinu partnerstva između privrednika i nauke. Godišnji doprinos ovog istraživačkog parka za državu Utah iznosi 597 miliona dolara. Kada bi svaki univerzitet u Srbiji po istom osnovu generisao 500.000 evra godišnje to bi bilo fantastično. Mislim da ovaj cilj nije nedostižan, treba samo zasukati rukave i posvetiti se tom cilju.

Kako sprečiti jedan od vodećih srpskih trendova – „odliv mozgova“?

Taj trend može da se spreči jedino kroz utvrđivanje jasne državne strategije po ovom pitanju. Međutim, čak i da postoji takva posvećenost države rešavanju ovog pitanja, biće potrebno 15 do 20 godina da se vide prvi rezultati. Plašim se da instant rešenja za ovaj problem nema. No, ako već ne možemo tako lako da zaustavimo „odliv mozgova“ to ne znači da ne bi trebalo da iskoristimo činjicu da u svetu postoji 7.000 doktora nauka koji su poreklom iz Srbije – kako pokazuje istraživanje dr Jovana Filipovića, profesora sa FON-a. Verujem da bi najveći broj naših izuzetnih umova rasejanih po belom svetu bio spreman da prenese znanja i iskustva svojim kolegama u Srbiji i da na taj način možemo obezbediti konstantan „priliv ideja“ koje mogu usmeravati dalji razvoj naše nacije. Zamislite, kada bi svako od tih 7.000 stručnjaka uložio samo jedan jedini svoj radni dan u Srbiju – to bi značilo da je u napredak Srbije na godišnjem nivou uloženo preko 19 godina od strane onih kojih više u Srbiji nema. No pitanje za razmišljanje je – da li bi iko iz ove naše Srbije želeo da ih sasluša, odnosno prisvoji njihove ideje?

Možda ću zvučati čudno, ali odliv mozgova ne shvatam previše tragično. Da li mislite da bi Nikola Tesla i Mihajlo Pupin ikada postali ono što jesu da su ostali na prostoru Balkana? Možda grešim, ali mislim da ne bi. Razlozi su prosti – tehnologija, resursi, novac i sve što prati poduvhate koji pomeraju granice nauke, na ovim prostorima su i dalje prisutni samo u tragovima. Verujem da i danas ima neverovatnih umova koji ovde ne bi imali dovoljno mogućnosti za uspeh, jer ne postoji adekvatna infrastruktura koja treba da ih podrži u njihovim nastojanjima. S druge strane, treba nagalasiti i to da ovde često izostaje pomoć uspešnima. Na to nas podseća ona narodna, koja sugeriše da ćemo drugima sve oprostiti, osim njihovog uspeha. Dakle, umesto da uspešnima dajemo vetar u leđa, dešava se da im postavljamo nogu i još im kažemo da je to za njihovo dobro. Stoga, razlozi nisu isključivo finansijske prirode, već moramo ponešto da menjamo i u našem mentalitetu i načinu ponašanja prema uspešnima ako želimo da zadržimo najbolje ili  vratimo neke od onih koji su već otišli.

 

Vaša poruka čitaocima portala Ritam Grada?

Formalno obrazovanje će vam omogućiti da dođete do plate, a vaša spremnost da svoje formalno obrazovanje konstantno nadograđujete će vam omogućiti da dođete do bogatstva.

Nema komentara

Odgovorite