Saša Milenić o ritmu detinjstva, mladosti i života

- -
0

Predsednik skupštine grada Kragujevca, Saša Milenić govori o detinjstvu, putanjama odrastanja, svom životnom pozivu- filozofiji i onom najvrednijem dragulju svakog živog bića, porodici.

RG: Kako izgleda detinjstvo iz vaše perspektive?

Detinjstvo je najvažniji period u životu čoveka i zapravo jedini kada smo u punom značenju mogućnosti ljudskog bića. Veliki problem je što mi tada toga nismo svesni, a još veći problem je što naknadno to sistematično upoznajemo. Nije detinjstvo samo svet jedne zaštićenosti, to je i svet pune iskrenosti i stajanja u stvarnosti kakva ona jeste, i kakva može biti dohvaćena skromnim alatima razumevanja i pristupanja kojima dete raspolaže. Ljudi su najčešće samo ono što je ostalo od deteta. I stvarne su ličnosti, a ne tek utvare samo u meri u kojoj su očuvali tu detinjsku iskrenost. Taj problem istorijski dodatno zakomplikovan nastajanjem složenih tehničkih i komunikativnih relacija u koje ljudi stupaju.

RG: Šta Vas asocira na period detinjstva i odrastanja?

Moje detinjstvo ima mnoge propratne karakteristike. Specifičnost mog odrastanja je stalno putovanje i česte promene mesta boravišta. Moj otac bio je oficir Jugoslovenske narodne armije, a oficiri nisu mogli slobodnom voljom odlučivati o tome gde će živeti, već je to bila stvar viših komandi i potreba službe. Tako se moje detinjstvo odvijalo u više tadašnjih republika bivše Jugoslavije. Stekao sam jednu veliku prednost, a to je upoznavanje jezika u svim njegovim dijalekatskim raznovrsnostima i bogatstvu. Putujući menjao sam i svoj jezik i govor. Uvek sam se prilagođavao govoru okruženja i bio sam, što je jako interesantno u dijalekatskoj opoziciji prema maternjem jeziku u bukvalnom značenju. Pošto su moji roditelji Šumadinci, govorili su topolsku varijantu šumadijskog govora. Činjenicu da se svet prelama kroz jezik i da je zapravo struktura jezika, struktura sveta i stvarnosti, mnogo pre teorijskog saznanja, imao sam kao neposredno iskustvo odrastanja. Istovremeno sam mogao u tim, naročito za roditelje značajnim ekskurzijskim, letnjim i vikend posetama Šumadijskom selu, gde su živele moje babe i dede, da otkrijem i taj vremeplov koji je posledica istoričnosti sveta. Imao sam priliku da upoznajem jedan mnogo stariji svet, od sveta u kome sam odrastao sa mnogo više nataloženog iskustva, koje je kasnije postalo značajno. Odrastao sam upoznajući svet svog deda Race, deda Bogdana, u Krčmarima, Jarušicama. To je jedna dragocenost, koju nosim kao literarni dug, koja je delimično i preneta u nešto od mog književnog stvaranja. Uspomene na detinjstvo su kod mene uvek osunčane. Iskreno se nadam da ja nisam s tim klincem sve veze raskinuo i da još uvek umem stvari da gledam i njegovim očima.

RG: Sećate li se svoje prve simpatije?

Moja prva simpatija je drugarica moje sestre od tetke, koja je značajno bila starija od mene, bio sam klinac predškolskog uzrasta. To sam izrazio na sasvim direktan način prvom bračnom ponudom. Naravno to je svima bilo zabavnije nego meni, a naročito njoj. Ona je mogla da se hvali najiskrenijim udvaračem u zemlji. Bilo mi je simpatično da u tom udvarnju glumim odraslog. Put do prve prve bračne ponude, koja je zaista i ozbiljno shvaćena bio je znatno duži. Ono što je najvažnije u čitavoj toj priči jeste jedna vrsta zajedničkih vrednosnih pretpostavki.

RG: Supruga Sanja i bračni život?

Brak, u jednom građanskom društvu može biti tumačen kao socijalna i interesna institucija, najtoplije preporučujem mladim ljudima da nikad tako ne pristupaju toj temi. A pouzdano znam da sam u pravu jer ni sam nisam na taj način pristupio. Ni moja supruga ni ja nismo nekog imovinskog-nezavisnog, samostalnog statusa, oboje pripadamo toj srednjoj društvenoj klasi koja iščezava i sem svojih ličnih sposobnosti nema drugi garant egzistencije. To nas nije zanimalo, kada smo stvarali svoj brak i porodicu. Klincima je uvek teško da razlikuju ljubav od zaljubljenosti. Zaljubljenost je zgodna inspiracija, bez toga ništa ne počinje i ne biva, ali ljubav je mnogo složenija i ređa pojava u odnosu među ljudima i ona je bitno vezana za stvaralačke sposobnosti. Intimno verujem da je naš brak uspeo i osvedočen je kroz troje klinaca koje imamo. I profesionalno držimo do negovanja stvaralačkih sklonosti u najintimnijem prostoru. Moja supruga je pijanista i dakle pripadamo vrlo motivisano tom umetničkom svetu. Institucija porodice je istorična, promenljiva u vremenu. Odgovorno tvrdim, sem religioznih uverenja ne postoji nijedan drugi razlog za brak. Sanja i ja smo eksplicitno crkveni ljudi koji na hrišćanski način razumeju pojam braka. Brak postoji samo u crvki i izvan crkve nije moguć, čak nije ni potreban. U brak se ulazi sa razlogom askeze, monogamnog vaspitavanja sopstvene seksualnosti ako već nemamo kompetencije za njeno radikalnije nadrastanje. U tome je suština brak, uopšte nije smisao braka ni u potomstvu ni u razmnožavanju, zabluda da je u tome crkveni smisao braka su potpuno paganske i nehrišćanske. Smisao je u sposobnosti čoveka da se kroz brak posveti vaspitavanju te ogromne sile koja može na vrlo konstruktivan, ali i na destruktivan način da progovori kroz čoveka. Temu braka bi svako u svom životnom iskustvu trebalo dobro da promisli i da pre konačne odluke zauzme mnogo opštije i ozbiljnije stavove. Jako je neprijatno otkrivati sebe i svet kroz brak i postupanje u braku. Suština odnosa između mene i Sanje je što smo imali malo više prilike da radimo na sebi i što smo sami sebe uspeli da izgradimo kad je tome bilo vreme, što nismo bili zahvaćeni tom produženom adolescencijom.

RG: Šta je prevagnulo da Vaše interesovanje krene put filozofije?

Do samog upisivanja bio sam u otvorenoj dilemi hoću li upisati neku od umetnosti ili ću studirati književnost ili filozofiju. To se desilo spontano, na filozofiju sam bio primljen sa maksimalnim brojem bodova, na dramaturgiji ne. Upisao sam filozofiju i više se nisam osvrtao i zbog toga ne žalim. Snabdeo sam se najpotpunijim aparatom obrazovanja, a to je razumevanje. U potpunosti sam pronikao kanale srpskog jezika, do te mere da vrlo teško učim strane jezike i vrlo sam nezadovoljan poznavanjima jezika koja nisu moja. To je ujedno i uvod u politiku, verovatno značaj politike nikada ne bih adekvatno shvatio da nisam studirao filozofiju.

RG: Knjiga koja je obeležila Vašu mladost?

Ako iz korpusa knjiga izuzmemo Bibliju, kao knjigu koju bi svakodnevno valjalo da čitamo, gramatiku,pravopis i rečnike, ako se odreknem naučne i filozofske lektire, onda je to knjiga Tomasa Vulfa “Pogledaj dom svoj anđele“ i zato nije slučajno što je prva knjiga pesama, moja objavljena zajedno sa dvojicom kragujevačkih pesnika Jankovićem i Jagličićem- “Pogledaj dom svoj”.

RG: Gde ste nekada rado odlazili, a gde danas?

Kao klinac sam smatrao privilegovanim delom sveta selo Krčmare, vezuju me sećanja na mog dedu Racu koji je vrlo značajan vaspitač, on je oličavao jednu sliku plemenitog sveta koji je u Srbiji nekad bio ne samo moguć, nego i dosegnut. Danas se na sličan način odnosim samo prema jugu, tačnije Mediteranu to je jedini ambijent zavičajnosti, koji meni odraslom može da prija.

RG: Da li su se dečački snovi ostvarili?

Jedini dečački san koji se ostvario je taj da snove nikada ne treba izneveriti i da je naš život nama samima toliko vredan i opravdan koliko mi radimo na svojim snovima, samim tim to je ostarenje. Čak je i borba za studiranje, bila i borba u porodici, moj otac je bio ubeđen da ja treba da se bavim advokaturom. Da sam lud ako to ne vidim i možda i nije pogrešio, ali ja iznutra ne bih bio samouveren. Treba se boriti za svoje snove. I potpuno je istinita mudrost “Tiha voda, breg roni” ništa što je bitno ne može se želeti odmah i potpuno. Bitna je spremnost da istrajavamo. Čak je to najveća sila. To na kraju pobeđuje.

RG: Šta Vam u trenutku izmami osmeh?

Deca.

Nema komentara

Odgovorite