Radomir Mihailović Točak – Nekad i sad

- -
2

Točak 1Kada kažemo Kragujevac, zasigurno prvo našta pomislimo, a da je u domenu muzike jeste grupa „Smak“, a potom i Radomir Mihailović Točak.

Iako nismo zaboravili njegovo rodno mesto, rado smo ga proglasili Kragujevčaninom.

Ovaj legendarni rok muzičar, rođen  13. juna 1950. godine u Čačku, muzikom je počeo da se bavi sa svojih pet godina. Nakon eksperimentisanja različitim zvukovima, koristeći se raznim instrumentima, u devetoj godini života, zvuk gitare postaje ono sa čime će i njegov život postati neraskidiv.

Prva asocijacija na Kragujevac je:

– Oktobar mesec 1970. kada sam prvi put boravio u Kragujevcu. Bio sam na jednoj igranci gde su svirale „Senke“,  grupa u kojoj su svirali Zoran Milanović i Slobodan Kominac, kasnije bas gitarista i pevač u prvoj postavi „Smak-a“. Tada se još nismo poznavali, ali smo sa Kepom, godinu dana kasnije, napravili grupu „Smak“.

Kada se setite svojih početaka, šta je prvo što iskrsava u tom sećanju?

– Muzika sa radija. Mnogo sam voleo da slušam radio, ali ga mi nismo imali u kući, tako da sam često zbog toga provodio sate u komšiluku.

Sarađivali ste sa mnogim muzičarima, možete li da izdvojite jednu osobu sa kojom je ta saradnja bila po nečemu specifična i posebna?

– Svakako je u pitanju basista Lola Andrijić. On je zaslužan  za moj finalni napredak u muzici uopšte. Imam utisak da tako kvalitetnog muzičara više nigde neću sresti.

Verovatno su Vas mnogi isto pitali. Kocert u Areni sa „Smakom“, posle mnogo godina pauze i opet najveći koncert u karijeri, kakav je osećaj i šta sada o tome možete da kažete kada su se utisci slegli?

– Nismo ni slutili da će koncert u Areni biti ono što je zaista postao. Mislim da to, ne samo da je bio koncert naše karijere, nego i događaj za pamćenje kod većine ljudi, koji su bili prisutni na koncertu. Drugim rečima, redak je slučaj da sve ispadne i više nego što smo očekivali. Ne znam da li je na to uticala samo pauza u vremenu koju smo napravili ili zaista velika želja ljudi, da se koncert napokon desi ili je uticao naš višemesečni trud uoči samog koncerta. Verovatno sve pomenuto ima uticaj u određenoj proporciji.

točak 2„Smak“ je bend koji je negde, ako tako možemo reći, krčio put rokenrola, kao neko ko je učestvovao u stvaranju srpske rok kulture, kako danas vidite rok scenu Srbije?

– Danas ima mnogo novih bendova, što obećava povoljniju atmosferu, samo treba biti strpljiv, ne očekivati puno, a raditi i više nego što se očekuje. Sada shvatam da su mnogi koncerti na otvorenom, tj. na trgovima i sličnim mestima, u statusu besplatnih koncerata, nekako obezvredili živu muziku i spustili rejting izvođačima na zabrinjavajući nivo. Svi se slažu u takvoj proceni. Mislim da niko nije namerno to uradio, nego je uzrokovano političkim dešavanjima minulog vremena. Na dalje, treba očekivati normalizaciju, prave koncerte i rejting koji će bendovi ponovo steći na prirodan način. Ako je do kulture, „srpski rok“ je već dao svoj doprinos i, takoreći žrtvu.

Nikada se niste zvanično rastali, „Smak“ je polako prestajao sa svirkama i radom. Koji je razog tog prekida saradnje i zašto „Smak“ nije uspeo tada duže da traje?

– Upravo sam opisao jednu grešku u kojoj smo i sami učestvovali kao „Smak“ novije postave. Srećom, nismo mnogo  nastupali na dočecima novih godina, rođendanima gradova. Ja pominjem naše nastupe na skupovima opozicije. Ipak, zadnja dva nastupa, pre Arene, bila su u Kragujevcu i Kruševcu 2005. godine, na rođendanima ta dva grada. Meni je bar jasno zašto nismo svirali dalje.

„Smaku“ su često zamerali na tekstovima. Nedavno ste govoreći o Hendriksu prokomentarisali da se rokom može pojasniti ono što se dešava u jednom vremenu, a ako postavimo stvari tako, da li je upravo razlog zamerki na tekstove Istina koju ste na jedan drugačiji način želeli da otkrijete?

– Svakako i to je sasvim precizna primedba. Nikada u životu pravi roker neće slušati tekst pesme, to je rezervisano za neke druge stilove. Ja volim „Jethro Tull“, „Led Zeppelin“, „Tool“, „Grand Funk Railroad“ itd. Jedva da znam naslove nekih pesama. Naravno da slušam tekst kroz pevanje, ali on je za mene muzika, gest, pre nego puki logos. Bio sam mnogo srećan kad sam čuo kako Billy Gibbons piše tekstove za svoje kompozicije, ponekad napiše reč ako zafali, koja nema nikakav verbalni značaj. Tako valja videti i naše tekstove, pogotovu one koje sam ja pisao, uvek su mi bili smešni. Mislim da su oni verbalno bili najgluplji, ali su stvarno nosili glavnu emociju. „Vidim ja, u čemu je stvar, više vole…“, taj tekst bukvalno ništa ne znači, ali se slaže sa ritmikom pesme. Mada smo imali i veoma narativnih tekstova, „Šumadijski Blues“, „Profesor“ i drugi. Zavisi šta ljudi shvataju kao glupo ili pametno u tekstovima. Dobroj muzici nije potreban nikakav verbalni smisao, niti bilo kakav deskript, osim onoga što tekst već pravi u sklopu sa najsitnijim tonom u nekoj numeri. Primer: „All Right Now“ – osim te simbolične rečenice, ništa drugo nije bitno u tekstu. Ali bi bilo nezamislivo da umeto svega Paul Roggers peva na, na, naaa, zar ne?

Najveće priznanje, jeste ono koje Vam je odala verna publika, šta za Vas to znači?

– To ima sve sastojke bitne za život, naravno da znači – sve. Kakvo bi drugo opravdanje za svoj rad čovek mogao da nađe? Svi mi koji se bavimo muzikom maštamo i priželjkujemo upravo takav epilog. I kad neko doživi zaista i upravo to, onda eto pravog i jedinog podstreka za sve ostale, da uporno gledaju onu pozitivnu stranu, baš kako bi poželeli i sami da vide i osete da se nalaze zajedno sa ostalim ljubiteljima rok muzike u publici. Iz razloga nemanja dovoljno samopouzdanja, mnogi muzičari ističu novac kao ipak najveće priznanje, kao najveću satisfakciju, ali loša vest je da u rok-u nikad nije bilo novca, osim za najosnovnije troškove, jer da bi bio dobar i pravi, rok koncert mnogo košta. Dobra vest je da novac uvek dođe samo treba raditi

Mnogima ste uzor i mnogi se ugledaju na Vas,  a ako izuzmemo Hedriksa, kojeg ste često spominjali kao jednog od Vaših uzora, koga biste još izdvojili?

– Pomenuo sam već neke grupe,  ali nisu bitni idoli, niti uzori toliko ako u nama ne probude ličnu i autentičnu vrednost. Ako je Hendriks to u meni probudio i ako ja zaista imam svoj originalni izraz u sviranju, muziciranju, onda je Hendrix za mene više nego bitan. Shvatam da je to i moja obaveza, moj posao, jer u edukovanju mladih gitarista to stavljam ispred sebe, kao osnovni cilj. Logično je onda da ću postići najveći mogući učinak, ako u tom momku ili devojci probudim nezavisnu muzičku ličnost.

Šta Radomir Mihailović danas radi i čime se zanima?

– Smišljam način kako da, kao bend opravdamo ono što ljudi misle i osećaju. Još uvek traje pritisak i spolja i iznutra za novom avanturom, koja se zove koncert grupe „Smak“. Gde će on biti i kada, jedva čekamo da obavestimo naše fanove.

Najdraži koncert na kom ste bili?

– Pomenuo bih dva: Herbi Henkok u Beogradu i „ZZ Top“ u Zagrebu.

Prva pesma koja Vam u ovom trenutku pada na pamet je?

– „We Are The World“, ali u izviđenju originalnih aktera: Stivi Vonder, Rej Čarls, Majkl Džekson, Tina Tarner i drugi.

točak 3Pored vođstva jugoslovenske grupe „Smak“, jedno vreme bio je član čačanske grupe „Dečaci sa Morave“, a tokom 1970. godina svirao je i po klubovima u Belgiji.

Sa „Smakom“ je snimio 10 studijskih albuma.  Najveći uspeh postigao sa muzikom za film „Vizantijsko plavo“. Za muziku iz istoimenog filma, 1994. godine dobio je „Kristalnu prizmu“. Snimio je nekoliko solo singlova i izdao jedan solo album „R. M. Točak“ 1976. godine.

Neki o Točku:

„Gitarista o kojem se puno može reći, ali i o kojem se dosta zna, jednostavno, to je  čovek čije ime govori koliki je gitarista.“
– Vlada Džet –

„Najbolje radove davao kao instrumentalista. Topao i osoben.“
– Petar Janjatović –

„U svijetu, na globalnom nivou se pojavio Jimi Hendrix, dok je na Balkanu to bio Točak, kao druga strana medalje. On je magija i noćna mora gitarista.“

– Dado Topić –

2 Komentara

Odgovorite