Nina Nedeljković Stevanović – ministarka!

- -
0

Naša Nina ministarka posta! Svima dobro poznati glas sa radija i lice sa televizije, dobili smo priliku da gledamo u ulozi Živke Popović, Nušićeve ministarke. Oni koji je poznaju, znaju koliko je Nina jedinsvena, posebna i divna, i kad ministruje i kad ne ministruje, a za one koji je ne znaju, ovaj razgovor sa njom će im sigurno dati nagoveštaj.

Za one koji ne znaju, nisu sigurni, ili se samo prave, ko je Nina?

Radio voditeljka, ja volim da kažem radijatorka-žena iz radija, domaćica (hvala majci mojoj i svekrvi dragoj i pojedinim kafanama koje taj posao čine veoma jednostavnim), tinejdžerka u četvrtoj deceniji. Ovo poslednje mi najteže pada, priznajem. Nije lako živeti rastrzan između želja i mogućnosti. Sa godinama je sve teže da živiš neopterećen, stigneš svuda, družiš se sa svima čije ti društvo prija. Manje je i vremena i snage, treba uskladiti obaveze, omogućiti sebi prostor za ono što te raduje, što voliš, u čemu uživaš. Za mene je to upravo ta lepota igre, scene, razmena ideja, energije sa drugim ljudima koji dele istu strast.

Reakcije na predstavu i na tvoju verziju Živke Popović su fantastične. Da li si se nadala i da li si očekivala da budu takve?

Nisam imala pritisak ocene i procene one tzv. stručne javnosti. To je, valjda jedna od lepota amaterizma. Gluma je moj hobi, pa i ako kažu “nemaš pojma, idi kući, zavijaj sarmu”, to me ne bi potreslo. Ja imam posao koji obožavam, odlično živim od njega i ne tresem se pred kritičarima, ne moram da se dokazujem rediteljima. Što se publike tiče, pred njom imam veću odgovornost, ali sa publikom znam kako ću. Ja se bavim javnim poslom, naučila sam da osetim šta ljudi vole, šta im treba, zašto su tu. Pozorište je najlepše u smislu da imaš trenutni odgovor na ono što radiš, odmah znaš da l’ te vole il’ ne. Za sada smo imali sjajnu publiku, ljudi su se smejali, uživali u onome što smo napravili i to je to! Mi smo uživali praveći predstavu, uživamo u igranju, a kad uživa i publika znači da smo zatvorili krug i postigli cilj.

Koliko je bilo tesko stvoriti svima dobro poznat lik ministarke i po cemu se tvoja Zivka razlikuje od ostalih?

I na ovo pitanje bih mogla mnogo naširoko da mudrujem, ali ću ti kazati da sam gledala samo tri ministarke i da, čak i da sam želela da ih imitiram ne bih umela. Ovu našu Živku smo nekako svi zajedno napravili.

Da li si prepoznala neke svoje osobine u liku Živke?

Naravno da imam neku od Živkihih osobina! Ne znam ni da li je pametno da kažem koju, ali ono što se ne stidim da priznam je da ova naša Živka jeste pomalo ja. Ko me poznaje, video je, verovatno, situacije u kojima bih ja isto reagovala.

Koliko je danas teško biti otmen i šta je to danas ‘šik i šarm’? A šta je za tebe lično ‘šik i šarm’?

Uvek je teško biti otmen na silu, zato što to situacija nalaže. Ima tih pokondirenih otmenih dama i danas svuda oko nas. Jedino što danas ne igraju bridž, igraju zumba fitnes, ostalo je isto.
Ako se rodis sa tim “šikom i šarmom”, sve ti stoji, sve možeš i nikad nisi smešan, naprotiv izazivaš divljenje, imitiraju te. Ako te zaobiđe u prvobitnoj podeli, pa onda naknadno rešiš da to postaneš, vazdan si na ivici groteske.
A nisam ni sigurna šta je šik i šarm danas. Valjda “duge plave kose peglane”, nadograđeni i šareni nokti, brendirane krpice i državni posao, da što manje radiš a da možeš da kupujes pomenute krpice na “odloženo”. Šalim se malo, ali nismo daleko odmakli od vremena kad je Nušić pisao Ministarku, a ove godine se navršava 80 godina!
Za mene je šik i šarm biti svoj, ono što jesi, ali stalno radeći na sebi. Obrazovanje je šik! Putovanja su šik! Ma i dobra garderoba je šik i šarm, ali ne da sama bude svoj cilj. A ono što je najviše šik i šarm je sam postići sve čemu težiš i što želiš, svojim znanjem i umećem. To niko ne može nikome oduzeti.

Koji su tvoji planovi za buducnost?

Nemam ja velike planove za budućnost. Tu sam gde jesam, zadovoljna, radim ono što volim, imam divnu porodicu, najlepši hobi na svetu, prijatelje za bančenja, samo da mi ostane “mrva detinjstva” što duže tu gde jeste, uvek na dohvat ruke i po neki pundravac da mi ne da mira, ne treba mi ništa više.

Imam nekoliko želja koje još uvek nisu postale planovi, ali polako, ima dana.  Jedna je da prostrem peškir za plažu na sred Kopakabane i da odležim dok me želja ne mine, pa ako i potraje, nek traje!

Nema komentara

Odgovorite