Miroslav Miško Petrović – glumac velikog srca

- -
0

Diplomirani glumac, radio voditelj čiji nas glas uvek oraspoloži i čija pozitivna energija je gotovo zarazna, divan prijatelj i osoba koju je čast poznavati, Miroslav Miško Petrović za Ritam grada govori o pozorištu, o školi glume „Alkibijad“ koja počinje sa radom 11. oktobra, o svojim počecima i planovima za budućnost. Žao nam je što čitanje ovog intervjua neće biti ni približno zanimljivo kao razgovor sa Miškom, ali se nadamo da ćemo uspeti da prenesemo bar delić onoga što našeg sagovornika čini tako posebnim.

Kada, kako i zašto se kod tebe javlja interesovanje za glumu i kako je izgledao taj put, od početka do danas?

Pitanje je šta je početak, ali verovatno je to 20. april 1984. godine, kada sam ja rođen u Kragujevcu, na Maloj Vagi. Ne znam kako je to krenulo. Moja prva uloga je bila sa šest godina, u predškolskom, neka novogodišnja priredba. Znate ono, kad vas vaspitačica uzme za ruku i, ni krivog ni dužnog stavi na scenu. Priča je bila zabuna oko nekog novogodišnjeg poklona. Sećam se da sam u predstavi bio zaljubljen u jednu Brankicu, i ja sam se posle stvarno zaljubio u nju, toliko sam verovao u tu prvu ulogu. Čak smo se i ljubili!

Posle je krenula škola glume „Čika Peca i deca“,  kod barda kragujevačkog glumišta Ljubomira Ubavkića Pendule, koji je moj prvi učitelj glume i koji me svih ovih godina prati, podržava, spominje po dobru na svim festivalima, na svim premijerima, pred svim velikim rediteljima i glumcima. Imam čast i pijetet da me on predstavlja svojim naslednikom i najboljim polaznikom. Za njega mogu da kažem da je moj glumački otac.

Onda je došla dramska radionica Prve kragujevačke gimnazije, i onda se pojavila, kad već tako poetično govorim, i majka – moja razredna i profesorka srpskog jezika i književnosti, Sonja Popović. Ako je Pendula otac, ona je definitivno majka. Te četiri godine u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji obuhvatile su i bombardovanje, i revoluciju, i ubistvo premijera, i promenu tri direktora… Mislim da nijedna generacija nije to doživela. Ipak je te godine najviše obeležila Sonja Popović, koja je možda i najzaslužnija što ja razmišljam ovom glavom, kojom razmišljam, što zbog časova književnosti, što zbog proba na dramskoj. To su jednostavno neke godine koje, nadam se, neće pojesti skakavci, što bi rekao njen i moj Pekić.

Posle Prve kragujevačke gimnazije, ja sam upisao Pravni fakultet, i tu ide ona dvanaestomesečna rupa u biografiji. Neki će sutra naći neslaganje između godine kada sam rođen i godine kada sam diplomirao, i uvek će doći do te godine. Neka to bude prazna godina, mada nisam bio loš na tom Pravnom fakultetu, ali su oni za mene bili loši. Ja za njih verovatno nisam. Šalu na stranu, nije to bila prazna godina. Bila je veoma značajna, jer me je oformila kao ličnost, zahvaljujući osobi za koju mogu da kažem da je, recimo, ćale, zahvaljujući Bratislavu Slavkoviču Keši. Keša, probe u SKC-u i predstava „Policajci“ Slavomira Mrožeka. Tada sam osvojio nagradu za glavnu ulogu na festivalu u Novom Sadu.

Onda je došla priprema za prijemni ispit, potpuno neeočekivano, za svega nekoliko dana, na nagovor nekih ljudi, mada sam ja već imao spreman prijemni, jer sam ga i dve prethodne godine polagao. Akademiju sam, dakle, upisao iz trećeg puta, 2004. godine, na Fakultetu umetnosti u Prištini, u klasi profesora Jovice Pavića. Diplomirao sam 2008. godine u Zvezdara teatru, sa predstavom „Bračne igre“ po teksu Edvarda Olbija, u režiji, prvo volim da kažem – mog kuma, a zatim i trenutno najpopularnijeg živog kragujevačkog reditelja, Vojina Vasovića. Nakon toga sam godinu dana bio u ansamblu šabačkog pozorišta, i od kraja 2009. godine sam slobodni umetnik.

Još od studentskih dana radim kao stručni saradnik u dramskim sekcijama Prve kragujevačke gimnazije i Medicinske škole. Potpisujem režiju pozorišnog hita „Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo“ u kragujevačkom SKC-u,  i ove jeseni imam čast da se predstavim kao osnivač i predavač škole glume „Alkibijad“.

Otkud ideja o osnivanju škole i šta očekuješ da će ona doneti?

Očekujem da će Kragujevac i dalje imati talente. Ne znači da će u mojoj školi biti samo talentovani, jer se talenat dugo traži, ali ću, nadam se, imati to zadovoljstvo da u mojoj školi budu i talentovani.  S druge strane, za glumu nije neophodan samo talenat, da se ne upuštamo sada u statistiku, koliki su procenti u pitanju.

A otkud ideja? Na svakoj klasi, bilo da je u pitanju akademija u Novom sadu, Prištini, Beogradu, Nišu, bude bar neko iz Kragujevca. Da ni ne pominjemo bardove srpskog i jugoslovenskog glumišta iz Kragujevca. Moja škola će imati nešto što Kragujevac do sada nije imao, a to je priprema za polaganje prijemnog ispita na Fakultetu dramskih umetnosti. S obzirom da na svakoj klasi bude neko iz Kragujevca, želja mi je da te ljude pripremim i da im prenesem, najviše što mogu, ovo iskustvo koje ja imam.

Kako ti se čini glumačka scena u Kragujevcu?

Glumačka scena u Kraujevcu je evidentno poslednjih godina u stagnaciji, mada se meni čini da smo i tu stagnaciju prošli i dogurali do samog danceta. Čini mi se da vise ni ne tapkamo u mestu, da smo zapravo počeli da propadamo. Najstarije pozorište u Srbiji već dve sezone nema repertoar, mnogo je malo premijera, a ima mnogo dobrih glumaca, naročito mlade generacije. Žao mi je što je tako i voleo bih da se to promeni. Ne nadam se previše, ali moram da verujem.

Za kraj, koja su ti očekivanja, planovi i ambicije za bližu i dalju budućnost?

Voleo bi da naš Knjaževsko-srpski teatar dobije repertoar. Mi, mladi glumci, moramo da se borimo da naše pozorište ponovo dobije repertoarsku politiku. Svako pozorište, u svakom trenutnku, na repertoaru mora da ima Šekspira, Nušića i Kovačevića, uz, naravno, žive i inostrane pisce. Jednostavno, repertoarska politika mora da se vrati, i to je ono što sada stavljam na prvo mesto. Na drugom mestu je škola glume. Naša školska godina traje od oktobra do maja, i plan i program već prvog dana dobijaju svi polaznici, kao i roditelji najmlađih. Takođe imam plan da do kraja pozorišne sezone na scenu SKC-a postavim novu predstavu, da potpišem režiju jednog Nušića. To bi se desilo početkom iduće godine, u godini jubileja SKC-a, koji slavi trideset pet godina amaterizma, mada smatram da amaterska predstava ne postoji. Postoji samo dobra i loša predstava, kao što ne postoje male i velike uloge – postoje mali i veliki glumci.

Nema komentara

Odgovorite