Ljubica Zekić: Veliki uspesi me tek očekuju

- -
0

Iako joj je bavljenje baletom neostvarena želja, prefinjenost je zadržala, ali trenira karate. Ona je Ljubica Zekić, a njeno ime ispisano je u sportskoj istoriji grada jer je prva karatistkinja od kada postoji ovaj sport u Kragujevcu koja je osvojila medalju kao debitant na državnom prvenstvu u Somboru za kategoriju starijih od 18 godina.

“Jedno vreme išla sam na ples, to mi je i dalje velika želja, ali kad sam pre 12 godina počela da treniram karate, znala sam da je to nešto čime želim da se bavim. Takmičim se već 6 godina i svake godine sam sve bolja po uspesima”, kaže Ljubica koja nam je, iako deluje krhko i prefinjeno, priznala da je sportski tip i da je za školu igrala čak i fudbal.

Sportski duh proradio je i kada je videla plakat za treninge karatea. “Rekla sam roditeljima da želim da probam da treniram karate. Mami nije bilo baš prijano što je to čula, a tata ju je ubeđivao da me puste da probam. I tako ja probam već 12 godina”, šali se Ljubica.

Veruje u sebe, ali je i objektivna. Zbog treninga i takmičenja, odriče se mnogih stvari, ali kaže da to za nju nisu odricanja u pravom smislu, jer joj je karate mnogo toga pružio. “Karate se trenira zbog lične ljubavi, to je veština za koju je potrebna i izuzetna psihološka priprema i koncentracija za svaku borbu. Karate vas uči koliko je bitna istrajnost, svesnost u svakom trenutku i samokontrola”.

Ljubica voli da čuje mišljenja stručnih ljudi, a jako je zadovoljna saradnjom sa trenerom Veljkom Smolovićem iz Karate kluba “Junior”, čiji je ona član. “Trener uvek ima prave reči za mene. Inat mi najbolje proradi kad mi trener kaže da se nisam dovoljno trudila”, priča Ljubica i objašnjava kako se oseća posle pobede, a kako posle poraza: “Pobeda me čini srećnom, to je najveći podsticaj da se borim dalje. Kada izgubim, najpre budem nervozna i krivo mi je, a posle nekog vremena izvučem pouku i shvatim da mi poraz možda više znači nego pobeda”. Ljubica nam je objasnila svoju “filozofiju” pobede i poraza: “Možda nisam uspela tog dana, ali ću sigurno uspeti narednog! Verujem da me veliki uspesi tek očekuju.” Svaka pobeda joj je važna, Ljubica ih ima mnogo, kao i medalja i nagrada, ali ona koju uvek najradije pominje jeste medalja kojom se upisala u sportsku istoriju grada. Ljubica kaže da je bio neverovatan osećaj podariti takvo priznanje sebi, klubu i gradu. “Protivnice su bile dosta starije i iskusnije, a ja sam bila debitantkinja, sa 18 godina, htela sam samo da pokušam, da vidim kakva je atmosfera na takmičenju”, objašnjava Ljubica.

Dva minuta borbe je jako kratko vreme da se pokaže u najboljem svetlu, a nasuprot tome, Ljubica ne voli brze rezultate u napredovanju kroz ovaj kreativan sport: “Pravi uspesi u karateu se ostvaruju tek oko 25. godine, a ja imam 18 godina. Sada imam crni pojas prvi dan, a osnovni cilj mi je da konstantno radim na sebi i nadograđujem svoje veštine i uspehe. Napredujem korak po korak da bi to bilo kvalitetno. Ono što ću nastojati da uradim je da položim za karate sudiju”.

Nakon završene ekonomske škole, Ljubica namerava da upiše filologiju, i to smer za srpski jezik i književnost. “To je zato što volim da čitam i pišem, to su moje velike ljubavi”, kaže ona i opisuje kako obično provodi slobodno vreme koje ima: “Malo je teže, ali sve se stiže. Volim da idem u bioskop, da izlazim sa prijateljima, to me inače najbolje psihički opusti pred neku važnu borbu. Prija mi da slušam RNB”. Pred borbu nema naročite rituale, sem što se pomoli jer veruje u Boga.

Karate je vrhunskoj takmičarki kakva je Ljubica doneo i puno lepih putovanja, sa kojih se kao uspesi sem medalja nose i sklopljena prijateljstva. “Volim da sklapam poznanstva, da čujem priče raznih ljudi, razmenim iskustva. Sa putovanja uvek donosim neke sitnice koje čuvam, ulaznice, akreditacije, sitnice iz hotela”.

Nema komentara

Odgovorite