Kragujevčanin Stefan Đoković u seriji „Nemanjići”

- -
2

Dvadesetdvogodišnji Stefan Đoković iz Erdeča učestvovao je u godinama iščekivanom projektu naše kinematografije, tačnije seriji „Nemanjići- rađanje kraljevine”.  Mladi Đoković studira Fakultet Umetnosti u Prištini i trenutno pohađa četvrtu godinu glume. Polako priprema diplomsku predstavu “Čudo u Šarganu” koju je napisao jedan od naših najvećih pisaca Ljubomir Simović.

Pored svojih navedenih uloga, Stefan navodi i svoj angažman u  igranoj seriji “Srpski junaci srednjeg veka” u ulozi despota Stefana Lazarevića, u režiji Gordana Matića. Pored toga snimanje serije “Koreni” u režiji Ivana Živkovića je privedena kraju te se nadamo da ćemo našeg sugrađanina videti ponovo na malim ekranima.

 

 

Kad se rodila ljubav prema glumi i šta ona predstavlja za tebe?

Oduvek sam voleo da gledam filmove i serije i negde potajno, duboko u sebi sam želeo da jednog dana kada porastem budem glumac. Ni sa kim to nisam delio, čuvao sam samo za sebe, ne znam ni ja iz kog razloga. Za prijemni me je spremao Vladimir Djordjević, pisac, glumac i reditelj iz Kragujevca. On me je negde prvi uveo u svet glume, bio velika podrška i na svemu sam mu beskrajno zahvalan. Nakon treće godine srednje ekonomske škole desilo se to da sam upisao glumu u klasi profesora Dejana Cicmilovića koji je jedan izvrstan čovek prvenstveno, pedagog, glumac  i bez koga ja danas ne bih bio ono što jesam.  Interesantno je to da  sam na prijemni otišao sa ubedjenjem da ću biti primljen na akademiju. To sam zeleo svim svojim bićem. Kada su ljudi čuli da sam upisao niko nije mogao da poveruje jer nikom nisam nikada ni spominjao da želim time da se bavim. Nisam ni slutio koliko je plemenit, zanimljiv ali i jako težak i surov glumacki poziv. Sećam se da je mojim klasićima i meni  profesor još na prvom času rekao da nismo ni svesni šta smo upisali i čime želimo sutra da se bavimo. Tokom studiranja (studiram još uvek, ove godine diplomiram) sam shvatio ili bar naslutio šta mi je profesor  tada rekao. Na početku mi je bilo jako teško, stresno, imao sam mnogo manje glumačkog iskustva od svojih klasića od kojih je većina odrasla u pozorištu. Ali kao što sam već spomenuo  moj profesor mi je dosta pomogao i uticao na moje sazrevanje kao glumca ali i kao čoveka.  Gluma zahteva dosta odricanja, volje, upornosti, istrajnosti, kopanja po sebi i svojoj duši. Glumac mora da bude svestran, da poznaje sebe, svoje telo, da zapaža stvari oko sebe, ljude, i da konastantno radi na sebi. Gluma je pitanje otvaranja. Gluma je igra.

Tvoja prva uloga u pozorištu?

Već od druge godine sam imao tu sreću da krenem da radim. Tada sam dobio svoju prvu profesionalnu ulogu na poziv mog profesora glume u predstavi “ Duge noći i crne zastave” u režiji Ivana Vukovića, koprodukcija niškog i šabackog pozorišta. U toj predstavi sam igrao janičara, uloga koja nije bila previše zahtevna, ali će mi ostati zauvek u sećanju jer je prva. Rad na toj predstavi je jedno veliko iskustvo, prvi put u životu sam stao na scenu sa ljudima koji su već ostvareni u ovom poslu, koji imaju ime i od njih sam dosta naučio.  Posmatrao sam sa strane kako kolege rade, kupio od njih, učio. To mi je bio veliki podstrek za dalje.

Tvoja najteža uloga u pozorištu?

Pored “Duge noći I crne zastave” igrao sam u još tri profesionalne predstave, “Šuma” u režiji Miloša Cvetkovića, “Bre kabare” u režiji Vladimira Cvejića i predstava “Kir Janja” koju je režirao Dejan Cicmilović za Narodno pozorište u Prištini. U toj predstavi igram glavnu ulogu, Kir Janju. Bio je to sjajan process, ali mukotrpan i naporan. Bio je to veliki izazov za mene, lik je težak i kompleksan, apsolutno nisam imao nikakvih dodirnih tačaka sa njim  ali smo na kraju došli do jednog odličnog rezultata. I može se reći da mi je to najveći izazov do sada što se tiče pozoršta.  Interesantno je to što u toj predstavi pored mene igraju i tri moja klasića, Katarina Jeličić, Milica Mandić i Nikola Đorđević. Morao bih da napomenem da mi je predstava “Putujuće pozorište Šopalović” koju sam radio na drugoj godini kao celovečernju predstavu izuzetno draga. U toj predstavi tumačim lik Blagoja koji je takođe izuzetno kompleksan i zahtevan za igranje I meni jedan od najdražih likova naše drame. Sa tom predstavom smo putovali, obilazili razne festivale. Na Urban festu u Nišu osvojili smo gran pri za najbolju predstavu a ja sam tom prilikom bio nominovan za najbolju mušku ulogu.

Kakve te  uloge najviše privlače?

Najviše me privlače uloge, tj. likovi koji su drugačiji od mene, sa kojima nemam puno sličnosti. Mislim da je to pravi izazov za svakog glumca, igrati nekog koji je sušta suprotnost tebe samog, jer se tada glumac više muči, trudi, istražuje, kopa po svom biću a samim tim je i zanimljivije.

Od kakve je bitnosti pozorište za društvo?

Pozorište je institucija, glumački hram u kom se nalazi scena ili kako to glumci kažu “daske koje život znače” na kojima se odvija život. U toku predstave glumci i publika su jedno, glumci ne stvaraju odnos samo izmedju sebe, na sceni, već i sa ljudima koji sede u parteru i gledaju ih. Bez publike pozorište ne postoji, ne postoje ni glumci, glumci rade predstavu zbog publike, ljudi koji će to gledati. Čovek koji gleda jednu predstavu, plače se i smeje tokom izvodjenja, prepoznaje sebe, njegov svakodnevni život, doživljava katarzu i izlazi bogatiji i plemenitiji nego što je ušao. Pozorište je jako bitno za čitavo društvo, mesto u kome se ljudi kulturno i duhovno uzdižu.


Može li  uloga da pojede glumca?

Glumca može da obeleži određena uloga, uloga po kojoj će ga ljudi prepoznavati, po kojoj će ostati upamćen . Mene je profesor učio da ne postoje male i velike uloge, da koju god ulogu glumac dobije mora da je zavoli, približi je sebi i uradi do kraja. Ili do kraja ili ne valja, sredine nema!

Kakvi su tvoji utisci serijom Nemanjići, pošto su mišljenja podeljena?

Pošto je do sada emitovana samo jedna epizoda ne bih još ništa da komentarišem. Mogu reći samo da mi je drago što je urađeno nešto nakon dužeg vremena što se tiče naše istorije i našeg naroda. Čast mi je što sam deo toga.

Otkrij nam kako si došao do uloge u Nemanjićima?

Ulogu sam dobio preko agencije “Pajper” iz Beograda koja me je predložila reditelju i on je prihvatio. Bio sam jako srećan jer je negde krenuo da mi se ostvaruje san iz detinjstva. Igram glavnog stražara koji otvara kapiju dvora i sprovodi Stefana Nemanju.  Na setu sam bio sa velikanima našeg glumišta kao sto su Vojin Ćetkovic, Nebojša Glogovac,  Dragan Mićalović , Goran Sultanović, Miki Krstović, Radoje Čupić. Ljudi koje sam gledao na tv-u kao mali i zbog kojih sam zavoleo glumu.

Da li je naša kinematografija spremna na velike filmske projekte?

Mislim da smo neverovatno talentovan narod, ne samo što se tiče glume, već i sporta i ostalih oblasti. Nit manje zemlje nit više potencijala. Naša zemlja ima neverovatno dobre glumce ali to nije uvek dovoljno da bi se napravio jedan kvalitetan film ili serija. U kulturu mora da se ulaže, kultura mora da se zaliva, ali je ona u našoj zemlji, nažalost, poslednja rupa na svirali. Naša zemlja je obliovala glumačkim gromadama kao što su Pavle Vujisić, Danilo Bata Stojković, Mija Aleksić, Zoran Radmilović Predrag Pepi Laković, Bata Živojinović, glumci svetske glase, obiluje i dan danas. Zato mislim da smo sposobni da napravimo velike projekte, ogromne, svetske ali se u kulturu ne ulaže ni približno koliko bi trebalo, uslovi su katastrofalni, gotovo da ih i nema što je jako tužno i poražavajuće.

Šta je dobro u Kragujevcu u odnosu na Beograd i kontra?

U Kragujevcu je osnovano prvo pozorište u našoj zemlji, 1825. godine, što je velika stvar za grad. Osnivači su Miloš Obrenović i Joakim Vujic, tadašnji direktor. Po njemu je pozorižte i dobilo ime pa je kasnije promenjeno u Knjaževsko – srpski teatar. U pozorištu su radili Mija Aleksić, Ljuba Tadić, Branislav Ciga Jerinić, Gorica Popović, Ljubomir Ubavkić Pendula, Mirko Babić i ostali, dakle velika imena srpskog glumišta. Pozorište samim tim ima sjajnu reputaciju ali trenutno stanje i nije baš najsjanije, nažalost. Beograd je postao centar dešavanja, sve je u njemu, svi zele da idu tamo, veće su šanse za uspeh. Mislim da iz tog razloga pozorišta u provinciji propadaju, ne sva ali većina. Pozorište u Kragujevcu ima potencijala, ima dobrih glumaca, i dosta je mladih Kragujevčana koji su završili akademiju ili koji su još uvek na akademiji, kao i ja. Iskreno se nadam da će se stanje što se tiće Knjaževsko – srpskog teatra popraviti i da će se repertoar značajno popraviti u odnosu na trenutni, što i ja od srca želim.

 

Šta generalno fali mladim glumcima u Srbiji? 

Poznajem dosta mladih glumaca, družim se sa njima, sa kolegama I sa drugih akademija, sa nekima sam i sarađivao. Većina je jako talentovana ali ne i optimistična, zbog trenutne situacije u zemlji. U ovoj zemlji najviše se vrednuju starlete i rijaliti programi što je pogubno. Sistem vrednosti je totalno poremećen, izvrnut. Mladi glumci su uplašeni jer ne znaju šta dalje, šta nakon akademije ? Tada kreće prava borba, na akademiji si zaštićen kao beli medved, imaš pravo na grešku, profesor je tu da pomogne, na tvojoj je strani. Nakon završene akademije si bačen u vatru, boriš se, grizeš i veruješ u bolje sutra. Svi se pitaju da li se od glumačkog poziva može živetii zato mislim da ono najbitnije što fali mladim ljudima jeste šansa. Podrška ove zemlje i ulaganje u kulturu, što bi dalo podstrek i volju svakom mladom i talentovanom čoveku koji želi da napreduje a ne da gleda kako će što pre da pobegne van granica zemlje i da se više nikad ne vrati. Država mora imati sluha za tako nešto, to je imperativ!


 Postoji rečenica u komadu “Galeb” od Čehova koju izgovara Nina, koja je na mene ostavila snažan utisak “I kada mislim o svom pozivu, ja se ne bojim života” – dodao je Stefan za kraj.

2 Komentara

Odgovorite