Kragujevac u ritmu „BoneYard“-a

- -
0

U susret večerašnjem koncertu, koji počinje u 21 sat u Domu omladine, i promociji novog singla „She Screams Divine“, koji izlazi sledeće nedelje za novu Izdavacku kuću „Sound Blast Promotions“, jedan od članova benda „BoneYard“ poznatiji kao Tommy govori za portal Ritam grada o početnim koracima svog benda, o njegovim promenama postave, borbi u nameri da r’n’r kulturu vrate na stabilne noge kako na nivou Kragujevca tako i van njega. Nedostatak medijske pažnje nije ih sprčio da istraju u svojoj glasnoj, tvrdoj promociji suptilog metal zvuka po kome ih prepoznaju.

Ko je došao na ideju da se osnuje bend „BoneYard“?

Bend „BoneYard“ osnovali smo nekadašnji gitarista Vukašin Đerovski i ja 2001. godine u Kragujevcu. Počelo je kao i kod većine bendova: par klinaca, muzičkih istomišljenika sa akustičnim gitarama, par rifova i velikim snovima. Bili smo u stanju da sviramo 24 sata dnevno, a kada ne bi svirali onda bi kolektivno slušali bendove, skidali pesme, prepisivali tekstove, jednostavno živeli muziku.

Kako opisujete početke benda?

U  vreme kada smo počinjali sa radom internet još uvek nije uzeo maha, pa se do dobre muzike stizalo na malo teži način, što je samoj muzici kod nas još više davalo na značaju. Ako mene pitate, nemanje google-a, youtube-a  i različitih socijalnih mreža u tim godinama odrastanja, iz ove perspektive izgleda kao prava privilegija. Bilo je potrebno par meseci da skupimo bend, opremu, nađemo prostoriju i da krenemo sa ozbiljnijim radom.

Koliko članova ste imali i krije li naziv benda neku simboliku?

Prva četvorka je bila na okupu te 2001. godine, a naziv „Boneyard“ – smetlište, za nas je to bio svet koji nas okružuje. Bio je to način da iskažemo bunt i nezadovoljstvo okolinom, te nam se takvo ime za bend učinilo više nego prikladno.

Kada su krenule prve turneje, snimanje pesama i sve ono što je značajno za jedan bend?

Prošlo je nekoliko meseci do naših prvih nastupa, malo manje od godinu dana do prvih demo snimaka i prvih gostovanja po medijima. Situacija se po nas razvijala onako kako bi svaki bend na pocetku karijere pozeleo,tako da nam je to samo ulivalo dodatnu želju za radom i dokazivanjem. Na prvu turneju smo krenuli 2002. godine, promovišući naš prvi demo „demophobia 1“ koji je odlikovao seattle sound (u stilu Pearl Jam-a,Nirvane, Alice In Chains-a), prozet punkrock zvukom, koji je u to vreme bio karakteristian za kragujevačku scenu. Na toj turneji obišli smo Beograd, Čačak, Obrenovac i još par gradova u Srbiji, da bi je na kraju obeležili koncertom u Kragujevcu.

Kako je prošao prvi album? Koji muzički pravac zastupate?

Pošto smo još uvek bili u fazi eksperimentisanja i pronalaženja „našeg zvuka“ bilo je potrebno godinu dana da uđemo u studio i krenemo sa snimanjem albuma. 2007. godine smo ušli u „Metal Design“ studio i zajedno sa producentom Ivanom Ilićem  krenuli da radimo na materijalu. U međuvremenu gitarista Deki je napustio bend, na njegovo mesto dosao Rogy (L.U.R, POAL), a bendu se pridružuje još jedan clan, Pavle Sovilj-vokali.

Atmosfera je bila neverovatna, kako u studiju, tako i van njega. Preko šest meseci smo proveli radno, a svaki slobodan trenutak provodili zajedno sa „Cowboys From Hell“ ekipom na žurkama, koje su nam ubrzo postale zaštitni znak. Album smo u tom duhu nazvali „In Front Of The Tsunami“. Zvuk koji karakteriše album je zvuk po kome smo i danas prepoznatljivi – Metal Core, a neki ga nazivaju i Modern Metal, neki i Dead PoP. Kada me neko pita kako zvuci naša muzika,imam običaj da kazem „kao cunami“.

Odmah po završetku albuma, potpisali smo ugovor sa izdavačkom kućom „Terra Nostra“ i krenuli u promociju „Tsunamija“ po Srbiji, zajedno sa beogradskim bendom „Decontrolled“.

Prva svirka pod „Terra Nostra“ labelom u Beogradu, 7. novembra 2007, bila je nešto nalik onome o čemu smo kolektivno maštali kada smo osnovali bend. Bez zalaženja u detalje, bio je to Rock’n’Roll u svakom smislu.

Nastavili smo u istom duhu i 2008, veliki broj promocija i koncerata, a bendu se, umesto dugogodišnjeg članaVukašina, na gitari priključio Stefan („From My Cold Dead Hands“). Međutim, tada se pokazala tačnom teorija na koju su mnogi ukazivali. Iako smo u tom trenutku bili jedni od vodećih bendova te scene, domaći, na prvom mestu lokalni mediji nisu pokazivali dovoljno interesovanja za r’n’r kulturu. Veće interesovanje medija za nas vladalo je po Beogradu i inostranstvu. Problem na relaciji izvodjači/mediji u Kragujevcu postoji dugo i ubeđen sam da ne leži u bilo kakvoj zaveri, već u neprofesionalizmu i neznanju.

Posećenost na vašim koncertima je velika kako promovišete sebe i svoj rad?

Uprkos problemima o kojima sam upravo pričao i s obzirom na stanje u kome se nalazi srpska rok scena proteklih 15 godina, ne mogu a da ne kažem da sam zadovoljan načinom na koji je „Boneyard“ prolazio i prolazi kod publike. Jednostavno, trudili smo se da ljudima koji dođu na koncert pružimo kompletan doživljaj, ne samo svirački već i vizuelni i mislim da su karakterističan imidž i nastup na koncertima baš ono što privlači našu publiku. Posle gotovo 10 godina sviranja, promena postave, snimanja, putovanja i svega što bi jedan bend trebalo da zabeleži u bigorafiji, srećan sam što možemo biti plaćeni za to što radimo, a da se usput više nego dobro zabavljamo.

Nema komentara

Odgovorite