Aleksandar Z. Janjušević: „Reci ono što misliš, pa nek košta šta košta!”

- -
0

aleksandar-z

Postoji jedan čovek koji čuva dete u sebi tako što piše. Vraćanjem u svoje mlade dane
kragujevački pesnik za decu Aleksandar Z. Janjušević inače diplomirani pravnik i sekretar škole „Natalija Nana Nedeljković”, napisao je tri knjige. Uspešni triptih čine „Neka deca budu deca“, „Gde Sunce spava“ i za sada najsvežija „Kad porastem biću mali“. Četiri njegove pesme su uvrštene u „Zbornik poezije za decu“ u izdanju Kreativne radionice „Balkan“ iz Beograda, koji je nedavno promovisan, a u kome su zastupljeni dečji pisci iz gotovo cele bivše nam domovine. Aleksandar se svakodnedno susreće sa „vojskom dece“ te nije iznenađujuća činjenica da deca rado listaju knjige i dive se njegovim mislima. Deca su najiskrenija publika, ali navodi da je uspeo da izmami osmehe i aplauze i izbegne negativne komentare. Praznici su pred nama, obradujte svoju decu dozom književnosti.

Kada je počela tvoja književna avantura?

Kad bolje razmislim preteča moje književne avanture bio je sastav koji sam napisao u trećem osnovne na temu „Posmatrao sam zalazak sunca“. Dobio čistu peticu, javno pohvaljen, i duuugo čuvao tu dvolisnicu, koja je nažalost tokom odrastanja negde iščezla. Međutim onaj pravi početak pisanja za decu predstavlja svakako trenutak rođenja moje ćerke i njeno odrastanje. Tako da su moje dete i moja poezija takoreći vršnjaci.

Kako bi opisao sebe i svoj stil pisanja?

Drugi su kompetentniji da govore o tome, jer ja pišem onako kako osećam i vidim u datom trenutku, ali svakako sebe vidim kao nekoga ko piše ili se bar trudi da piše jednostavno. I svima razumljivo. Pisati za decu nije ni malo lako. Stariji bi vam možda i progledali kroz prste, iz kurtoazije aplaudirali i kada ne osećaju da treba, ali deca sigurno ne. Njih ne možete da prevarite, i zato mi je drago što sam za sada izbegao negativne komentare. Možda je to znak da uspevam u pokušaju da postanem pisac.
Takođe, ono što volim je da kroz svaku moju pesmu provučem neku pouku i poruku za koju će se dete zakačiti i koja će mu možda značiti kroz život, kao i to da se trudim da čitajući, reči pretvore u slike.

Koje emocije i situacije su tvoj inspirativni okidač?

Ne postoji vremenska, prostorna ili bilo koja druga odrednica u kojima ja kao po pravilu stvaram. Uglavnom pišem kada sam srećan, ili makar kad nisam tužan. Umor, bes, razdražljivost i odsustvo ljubavi u bilo kom vidu ne ide ruku pod ruku sa dečjom poezijom.

null

Književno delo koje je u tebi probudilo još veću želju da se baviš književnošću?

To je apsolutno Riznica poezije za decu „Od Zmaja do Ljubivoja“. Čitajući je iz večeri u veče kao uspavanku bebi od nepunih godinu dana, definitivno sam prelomio. Nastavljam sa pisanjem, pa šta bude. I bi. Valjda!?

Šta do sada smatraš svojim najvećim uspehom?

Pored svoje porodice, najvećim uspehom smatram to što sam se, u vremenu kada to nije toliko popularno, na jedan iskren način vratio u dečiji svet. Što sam sačuvao dete u sebi i što sam u taj svet primljen raširenih ruku, tako da se, posle jednog sasvim normalnog i prirodnog izleta, pronalazim u stihovima čuvenog Mike Antića:
„Puteva ima trista da se ode iz detinjstva, a samo se retki sete, da ostanu uvek dete!”

Šta menja vrednosti u Srbiji?

Treba da ih menjaju mladi matematičari, fizičari, naučnici iz svih oblasti, svakako pisci, naravno sportisti, kvalitetni muzičari… ali avaj. Trenutno nemaju baš dobre pozicije, a zahvaljujući uglavnom onima koji nisu ništa od gore pobrojanog. Međutim, ja iskreno verujem u bolje sutra i trudim se da koliko je do mene tome doprinosim.

Šta čitaš u slobodno vreme?

Uglavnom knjige za decu. Možda na taj način učim, „kradem“, upoređujem… Ali to je nešto što me opušta i odmara. Trenutno čitam knjigu o Dušku Radoviću „Na ostrvu pisaćeg stola“ koju su priredili Matija Bećković i Miroslav Maksimović.

null

Jesmo li zaista slepi ili smo odlučili da ne vidimo?

Po meni, slepa bi morala da bude jedino Boginja pravde Justicija. Ali nažalost i njoj je povez preko očiju postao previše proziran. Naravno da imamo obavezu prema pokolenjima da vidimo, opazimo, primetimo, ukažemo… Da ne budemo samo puki statisti. Jer mi smo svakako prolazni ali dela iza nas ostaju da traju.

Da li Srbija ima viška slavne prošlosti, a manjka dobre budućnosti?

Ne želim da verujem u manjak dobre budućnosti, niti bih se složio da imamo višak slavne prošlosti. Slavna prošlost svakako su činjenica da smo od Nemanjića pa do danas rušeni, gaženi, dizani iz pepela, vraćani u isti, pa opet uspravljani, čeličeni i kaljeni kroz hiljade vatri i voda da bismo izgradili nacionalni identitet. Da bismo imali i Karađorđeviće i Obrenoviće, i Mišića i Putnika, i majora Tepića i heroje sa Košara. Ali to je takođe i postojanje jednog Tesle, Vuka, Milankovića, Pupina, Dositeja, Nušića, Domanovića, Ćopića, i mnogih drugih. A njih nikad nije dosta. I ne bi bilo loše da ih je bilo još više. Zar ne? A u bolju budućnost verujem, i u tom uverenju se učvršćujem svakodnevno, ali samo i isključivo na osnovu ogromnog broja mališana sa kojima se družim. Jedino se plašim da in negde ne ispustimo. Nećemo valjda.

Kao sekretar osnovne škole, kako biste rešili problem vršnjačkog nasilja?

Kombinacijom preventivnog delovanja i kaznene politike. Ojačati institucije koje deluju preventivno. Dati im šira ovlašćenja i odrešene ruke. A kaznenu politiku, i to prilično drastičnu, usmeriti na roditelje a ne na decu. Jer deca su ustvari ogledalo roditelja. Deca do četrnaeste godine svakako nisu krivično odgovorana. Ali ako roditelji plate jednom, dvaput ili više puta dobru kaznu verujem da bi se malo više pozabavili svojom decom. Onda bi se smanjio uticaj ulice. Znači za sve je potrebno samo malo volje. Ne znam zašto je kod nas nema.

Princip od kojeg nikad ne odstupaš?

Reci ono što misliš, pa nek košta šta košta! Takođe, trudim se da ako ne mogu da pomognem, makar ne odmognem.

Da je tvoj život film, kako bi se zvao?

Kao i moja knjiga: „Kad porastem biću mali”.

Šta si u skorije vreme uradio nešto prvi put?

Zaista ne mogu da se setim. Neka to bude prvo pitanje u nekom narednom intervjuu.

Nema komentara

Odgovorite