„Dekorativne arabeske“ Vere Lukić sutra u SKC-u

- -
0

skcU Art kafe galeriji SKC-a, sutra će u 20 sati biti otvorena izložba pod nazivom „Dekorativne arabeske“ autorke Vere Lukić.

Vera Lukić je rođena 1936. godine u Kragujevcu, gde je završila osnovnu školu i Gimnaziju. Diplomirala je na Višoj pedagoškoj školi u Prištini 1967. godine na smeru likovnog obrazovanja.

Kao nastavnik likovnog vaspitanja provela je čitav svoj radni vek u dve osnovne škole: „Dragiša Luković Španac“ u Beloševcu i „Svetozar Marković“ u Kragujevcu.

Dobitnik je više nagrada i priznanja iz oblasti obrazovanja i vaspitanja, kao i Godišnje nagrade Prosvetne interesne zajednice za izuzetne zasluge, 1979. godine. Član LUK-a od 1985. godine.

Učestvovala je na mnogim grupnim izložbama.

Kragujevački likovni pedagozi druge polovine prošlog veka, naročito oni koji su šezdesetih i sedamdesetih godina završavali višu pedagošku školu i predavali u osnovnim školama u Kragujevcu i okolini, kao po pravilu, nisu stvarali takva dela kojima bi ostvarivali neku značajniju umetničku karijeru i uglavnom su njihove ambicije i aspiracije bile usmerene na osvajanje što boljeg mesta u sopstvenom okruženju, najčešće u okviru lokalnih umetničkih ili regionalnih strukovnih udruženja.

Mali je broj njih koji su prevazišli lokalne okvire i usmerili svoje talente i potencijale ka većoj kreativnosti. Mnogo je više onih koji su, prioritetno posvećeni pedagoškoj praksi, svoju nespornu umetničku vokaciju potisnuli u drugi plan i tako ostali na margini kreativnih tokova srpskog slikarstva. Ta njihova stvaralačka skromnost imala je svoju cenu tako da se danas mnogih od njih prisećaju samo njihove kolege, učenici i najbliži prijatelji i srodnici, a njihova ostvarenja, koja su čuvana po njihovim školama ili privatnim kućama, takođe, tonu u zaborav.

Poneki, poput gospođe Vere Lukić, u senci intime i tek po završetku zapažene i predane, priznanjima i učeničkim nagradama obeležene, prosvetarske karijere intenziviraju svoj rad i, vrlo mudro, shvatajući da im nije vreme za nova neizvesna eksperimentisanja, kreću u osvajanje najbolje mogućeg u sferi svojih već potvrđenih vrednosti.

To ima svoje draži jer upravo njen rimejk ka dekorativnosti, tradiciji, geometriji, utišanom svedenom koloritu, to podsećanje na vreme kada nas je sugestivno i lirski toplo zavodio Lazar Vujaklija, nosi u sebi i tragove onog najboljeg što je gospođa Lukić otkrivala i usvajala i konačno usvojila još tokom svojih studija. Mada je malo izlagala, malo se uopšte eksponirala kao stvaralac, tek 1987. godine postala je član Udruženja likovnih umetnika Kragujevca, evidentno je, na osnovu sada izabranog i izloženog, da je ona imala kontinuitet u radu, da je strpljivo, predano i polako gradila svoj sve autentičniji svet osobene dekorativnosti, pročišćene, svedenih – a opet bujnih oblika, bez suvišnih detalja i kolorističkih bravura – a opet dovoljno bogatih ritmova i tonova.

Ne upuštajući se u narativnost, sugerišući samo jedan jednostavan poetski okvir nad kojim se ne mudruje već uživa, koji nas ne postavlja pred značenjske i likovne zagonetke već upućuje na jednostavnost, lakoću i lepotu opuštanja, pruža nam u današnje vreme kao nikad više neophodan predah od zabrinutosti. Igra linija, površi, sklad skoro monohromnih, pre valerski gradiranih, prijatnih, neiritirajućih bojenih partija deluju kao fina neopterećujuća melodija.

Taj model u kojem u prvi plan izbija dekorativnost i svedena ili bogata arabeska, gde pročišćena ritmičnost površina i valera ukazuje na težnju ka geometriji, pa i apstrakciji, a sama poetska nit i ka simbolici, odiše sve uočljivije, uprkos racionalnom vođenju likovne kreacije, jednom olakšanom gotovo spontanom, svežom i iskrenom atmosferom.

U tom dekorativnom miljeu likovi ili figure, ptice ili biljke, a ponekad i mrtve prirode, u najrazličitijim odnosima i položajima, od jednostavnih i ponegde i sa psihološkim nagoveštajima ili umnoženih u vertikalne ili horizontalne i kružne frizove, u klasičnim i izduženim formatima ili rozetama, grade nesvakidašnji optimizam. Upravo nedostatak pretenzija da se pošto-poto bude u toku sa trenutno aktuelnim rešavanjima likovne problematike, da se ima što je moguće više, u smislu angažovanog, univerzalniji koncept odnosno poetski program, donosi jedan ovakav samosvojni rezultat koji prija i oku i umu i oslobađa obaveze da umetnički doživljaj moraju da čine samo velike misli i teme, da ponekad na prvi pogled mali koraci, pa i vraćanje na već viđeno, imaju svoje važno mesto u ovom najnepredvidljivijem poretku. – Spomenka Kovačić Gužvić

Nema komentara

Odgovorite